DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 3/1878 str. 56 <-- 56 --> PDF |
- 164 — dugu batinu, pa poene samnom obilaziti njive, ali ni jedan zec nam se ukaza, te sam morao priznati, da je W. i ovaj put pravo imao, dvoje<5i, da i na ovim njivam zecovah ima, kad ali W. najednom izpravi se i ukočenim pogledom na jednu točku, na kojoj, mimogred budi reöeno, ja ništ-a osobita opazio nisam — tihim korakom poÖne tu točku na okolo obilazati, suzujuci sve više i više taj okrug, dok se napokon na dva koraka pomenutoj točki približi, pa bez da je obustavio svoje zaokruživanje, zamahne sa pripravljenom batinom na zemlju i jedan nekoliko puta prevrćući se zec izkoÖi sa svog ležaja. W. podigne svoju žrtvu te pregledavši ja kratkim pogledom kao kajući se reče: „Šteta, što je zečica!" Moje Čudjenje nad ovom neobičnom vještinom bijaše veliko, ali biti će joŠ veće, pošto W. pozovem, da sad puškom lovi, jer da ovim dokazom lova sa batinom već dosta imam. Da se pak osvjedočim, da li W. i poradi ležaja zečijih na onoj povodnoj livadi pravo ima, podjem odmah tanio. Već na rubu iste imadoh prilike, oboriv vrstnim hltcem velikog zeca, da vidim, da se W. i u ovom smjeru prevario nije. Naskoro poeme W., ovaj put naperenom puškom u i´ukuh, opet onaj svoj okrug praviti, udivijen stanem gledajući ga, jer nemogoli si razjasniti, čemu taj manever okruživanja , kad W. pušku u rtikuh ima, te bi izkočivšeg zeca lahko, kao i ja, sa bitcem iz puške dohvatiti mogao. W. pak nastavi svoje okruživanje istim onim ukočenim pogledom dalje, i kad mu se okrug na komaj 4´ suzi , prigne se W. k zemlji i mahom trgne sa zemlje jednog koprcajućeg se zeca za uha, pa pošto ga oštrim pogledom na brzu promotri, baci ga preda se, i komaj je zec do desetak skokovah učinio, već se prevraćao u krvi pogodjen hitcom iz W.-ove puške. Na ovaj način nisam još u mom životu lov lovio! Tek što od tog Čtida malo odahuem, zapitam W., zašto je pucao na zeca, kad ga je već jednom u rukuli uhvaćena imao^ te bi ga lahko i drugČije usmrtiti mogao? Mrmljajući odgovori mi W. : „ta vi ste tražili od mene, da puškom lovim." Bez da sam mu dalje protusloviti htjeo, podjemo dalje, i W. kao da se je prividno srdio na moje neprestano zanovetanje, pripusti mi, da ovdje na moje veliko čudo množinu nalazećih se zecovah sam potučena; te jedva, kad ga je valjda već omamila lovna strast, naperi i on svoju pušku, a ja iraadoh na skoro opet šta još čadnovatijeg o lovcu viditi. W. opetova naime njegov navadni okrug sa istim uspjehom, samo što je, uhvatlv zeca za uha, podigao ga i pošto ga običnim svojim oštrim pogledom zagleda, opet i/pusti, prinuka me to zapitati: „zaŠto niste pucali?" istim brecajućim naglaskom odvrati mi W.: „bila je zečica!" Ovakovih pojava mogao sam taj dan joŠ više viditi, pa pošto sam potrebni broj naložene mi divljači dopunio, dadem W. dobru napitnicu i odpustim ga, ali sa njekakovom stravom, koje se joŠ i dan danas nemogu otresti, kad na taj neobičan način lova pomislim. Ja nisam baš toli plašljiv čovjek — reče napokon P., dovršujuć ovu svoju prijKJviest — ali ja neimadoh prije mira, dok nisam toga otajstveno^ mi čovjeka, priskrbiv mu raznom protekcijom na gospoŠtiji kneza A. u Htaj<´rskoj mjesto lugara, iz moje blizine odstranio. Smijte se vi žutokljunei (^s tim je mislio P. nas oko njega sjedeće i nepovjerljivo u brk mu |