DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 4/1892 str. 44 <-- 44 --> PDF |
— 188 — . .\. podjem ... kuću lovca L. On me upita: kuda (^ete? Ta idite k v .. . i3, odgovor ih .., Nenadaj se s toga lovSe lovini, ako ti kršćena duša prigodom poiazka u iov poželi „sretan pul´^ ili ^sretao", a znaj, da tSe te i opet sreća u lovu iznevjeriti, ako te tkogod na putu n lov zapita „kuda (^eš?" . pitaš za lovSeve nezgode? Evo .1. jedan rukovjet. 7. rujna 1878 dan pred Malu Gospu, kad se obdržava crkveni god u selu S. sakijpilo se je družtvo lovaca u kući .., te podjosmo u lov na patke, da pribavimo za sutrašnji dan pečenice za stol domaćine. To družtvo bilo je od samih mladih delija, osim domaćega iovea R. Putem zapredale se kojekakove poturice, dok ne stigosmo pod rit „Bađnjara". Svaki od nas mislio je, da neće danas ostati j,šu3ter". (Tako se prozove u Slavoniji onaj lovac^ koji je bez lovine). ^ ZaĆe lov. P^tak poleti, a na njega opale dva hitca. Jedan po lovcu G. a drugi po P. patak je bio dobro pogodjen, te pade naglavce u rit. , Pitak u rit, a lovac P. skidaj cipele i čarape s noguh, te skupa sa lovcem G. koji zaglibi u 5izmala u rit, da potraže patka. — Sad nastane pravda i natezanje. P. ....: Ja sam pS,tka ubio. G. odvrati: Nije istina, ja sam ga ubio, jer sam ga pogodio upravo s iieve strane. I tako se oba lovca rieckahu, tražeći po ritu pžtka sve dotle, dok P. posve ozbiljno ne poviće: Ta ja sam ga ipak ubio. jer sam ga shvatio bas u vrat; zar niste vidili, kako je patak naglavce pao. Svim lovcem bila je ta argumentacija jasna kao na dlanu. G, izadje iz rita, jer je sigurno mislio, da je p^tku sbilja krilo prekinuto, te hi bilo uzaludno tražiti pitka bez psa. P. je jog sveudilj tražio. Na jednoć se zaćuje leputanje pO vodi, a P. brže bolje iz vode. A zašto? Imadosmo Što gledati! Na noguh P-a uhvatilo se oko 10 pijavica, koje smo uz Šalu i smieh težkoni mukom sa njegovih nogu poskidali. Patku ipak nije bilo ui traga ni glasa. 0 ovoj nezgodi pripovjedalo se je joŠ i drugi dan kod stola domaćine uz pune Ćašice i uz puna usta smieha i §ale. P. je i sad tvrdio, da je on pitka ubio, jer da je p§,tak naglavce u rit pao; nu 0 pijavicah ne htjede ni ćuti. Još jednu. Bilo je god. 1890., a dva dana pred Božić, kađ sam se zaputio sa lovci G. L. i ., a livade Dj—ke, da ulovimo kojega zeca za blagdane. Vrieme za lov bijaše veoma neprikladno. Duboka sniežina, a na njoj se uhvatila kora. Zec osjeti iz daleka za lovca i pse te rado umakne, a psi ne mogu zeca goniti, pošto ih sniežna kora nedrži. Mi smo krenuli njekoliko zečeva, na koje smo živo pucali, ali uviek na veliku daljinu tako, da ... osvjedočeni bili o tom, da nećemo nijednoga zekana dobiti. Već odlućismo kue´i poći, te se . toga nas četvorica na rubu šume »Gaj« sastadosmo. Jedva što se sastadosmo puškami na ramenu, kad eto zec skoči tik nas iz šume na livadu. Mi brže bolje poskidamo puSke sa ramena, te opalismo na zeca. Zee je po njekoliko put djipio, te se napokon sruSi. Što sada? Čiji je zec? Tko će sad odgonetati, tko je zeca ubio? Svaki je lovac tvrdio, da je njegov zec, a to s toga, što bi svaki od nas htjeo imati lovinu za blagdan. |