DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 6/1892 str. 32 <-- 32 --> PDF |
.— 272 — Pismo iz BanciYi!ie/´ ^ Bio sam nedavno pozvan, da prodenim kvar, koji,bje pociBJea u šikari obtiine B. po žiteljih obližnjih sela. Slični su doživljaji 2a mene posve obični, na jer osobito karakterišu odnošaje šumarstva i položaj naših šumarskih činovnika, mnijen} ipak, da će B.ia koga od naših sustručara zanimati, te s toga nakanila te doživljaje na javnost iznieti, ?o sadržaju odnosnih spisa razabrao sam, da se radi 0 većoj stvari, jer je bilo govora 0 70 jutara devastiranih šikara, a kao krivci toga čina bilo je do 300 žitelja naznačeno. Na ođredjeni dan došav do dotične šikare bludio sam^ tražeć obćinsko povjerenstvo. Prije nego što sam došao do toga povjerenstva, susreo sam ´ hrpu seljaka. Oni me pozdraviše, veleć: „nezatirajte gospodine, ako Boga znate, jadnu sirotinju", a od tuđ sam mogao naslutiti, da su to „waldšvenđeri" (štetočinitelji). Neznam ni sam, 0 čem su sve natucali, jer znajuć 0 čem se radi, niesam mnogo ni slušao na njihove obične, tužaljke. U isto vrieme iz nenada izpade iz šikare starac sjeđoglavac i skinuv šešir (što u banovini nije baš u modi), te stane plačućim glasom kao i prijašnji natucati. Nu ja dirnut s tog prizora, zapitah ga blagim glasom za njegove jade. Starac, obodren s mojih blagih rieči, odpoče: „Gospođine, molim se Bogu i Vam, da saslušate ovo par mojije bjeseda. Nemojte nas ubiti, ako znate što je bog. Smikijte se pustoj sirotinji. Evo vidite, mi od našeg sela do šume imovinske tri smo ure daleko. U nas u selu blaga ni za lijek, do njekih bogatuna. Mi drugi sirotinja, baš nikako do imovine po drva nemožemo; pa sve kad bi i mogh, neima u nas gospođine ni zalogaja, a po gotovo ni para za šumsku taksu. A´ što je najgore, gospoda od imovine (starac nije ni slutio, da sam ja činovnik imovne obćine) nam siromakom ni za gotov novac neć^ da dadu drva. Uviek vele, da drva više neima, a u šumi sve gola bukva, da ju je milota gledati. Ovo naše vieće „gmajnu" (obćinsku šikaru) nam zabranilo, pa od kud da sinje kukavice za ono malo siromašne čeljadi pribavimo drva, ako neš na kvar u grnajnu. Upravo nas zatrše gospođa.^ Bio bi toga još više čuo, ali opazih povjerenstvo morao sam se pridružiti. Došao ma tko u takav položaj, mora ga takav prizor živo kosnuti, a kako i nebi, kad se zna, da starac baš na dlaku, istinu kaže. -Razjasniti ču starčeve tužaljke. Kao što onaj starac, tako su i ostali seljaci u banovini skloni, da pogrde gospoda ,,od imovine^ (naime činovnike imovne obćine). A eto zašto: Tko neđa Ijudem drva. ni za gotov novac; tko na očigled vara narod, da neima drva u šumi, a ima ga; tko šalje „guljare^ (ovrhovoditelje) medju narod ,i tko brani pašu u šumi? Nitko drugi, nego gospođa od imovine. Pa zar je čudo, ako sam njekom prigodom .morao čuti ovu rugalicu: „vi mnc i veršter neće ni u pak6." Na moj upit, zašto to, reče mi Šaljčina seljak: „Vmanc došo pred paklena ,vrata, pokuca, a vrag mu ih otvori, a vinanc vidi |