DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1893 str. 2 <-- 2 --> PDF |
— 312 — Već prvi put god 1855., kad je PaTičić po Užižkom okrugu putovao doznao je za Omoriku, da negde u tom kraju niste, ali mu niko nije umoo da pokaže \o drvo, a´ kad bi pitao, na što ono liči, jedni bi mu odgovorili, da lici na jelu, drugi da više liči na smrću, a većina je bila mišljenja, da je jela i omorika jedno isto drvo. Godine 1865. deseti se, da će zar najpouzdanije doći do poznavnja ornorikinog drveta, ako vlast zamoli da se za srpsku Veliku Školu nabave grane sa rodom svih četinara, što po Tari i Zlatiboru u TJžičkoj, gde najviše četinara ima, rastu i u tome tako dobro uspe, da je te iste godine pred zimu imao u svom kabinetu — pored granja od tise, jele, smrce i dva bora — i dve grane od tražene omorike. Ma da su sve te poslate grane bile ^bez ploda, već površno promatranje onih grana, koje su bile omorikom narečene, pouči starinu Paučića, da omorika i jela nisu ista stvar, šta više, da je omorika mnogo više srodnija sa smrčom, nego sa jelom. Pošto je doznao, da su sve poslate mu grane došle preko sreskpg načelnika iz Bajine Bašče, zamoli toga poznanika, da mu naknadno nabavi plodove od nžičkih četinara i da ga tačno izvesti o mestu, gdje su omorikine grane sa dzveta skinute. Ali ovaj put ne bude stare sreće: za rod imi bi javljeno, da te godine četinari nisu bili urodili, a za omorikine grane da nije zabeleženo, ki?n su i odkud donesene. Grodine 1877. podje sa četiri učenika ponovo u Užička u tvrdoj nameri, da se nevrati u Beograd, dok omoriku ne nadje. Po dugom lutanju po Zlatiboru i Tari, kad je već počeo da promišlja, e će mu i ovaj put da ostane želja ne ispunjena, nadje se u Zaovinama, nedaleko od kuće nekog popa Gjoke pred jednom grupom nepoznatih inu četinara, okićenih na vrhu mnoštvom šešarica. Zapita seljake, koji su ga na tom putu-vodili, dali to neće da bude tražena omorika, a to mu jedan od njih potvrdi sa tom primetbom, da je on sa toga drveća skinuo grane, što su nekoliko godina u Beograd poslate, ali da je bio zaboravio mesto, gde ih je ubrao. Prvi pogled omorike i njenog sitnog roda utvrdi ga u njegovoj prvoj misli, da to nije ni jela ni smrča,. već da je to za našu fioru nova fela drveća, a da li će da bude i za nauku što novo, to su imala da pokažu dalja proučavanja omorike. Došav u Beograd uveri se, da su naše botaničke zbirke u partiji četinara dosta siromašne i za to se obrati na sve strane od kud se nadao, da će moći te zbirke da popuni, a u isto vreme posije mnogim svojim dopisnicima omorikinih grana, da ih prouče i da mu posle toga svoje mišljenje saopšte. J^Iisao, da je omorika nova fela četinara, nailazila je u samom početku na vrlo velike protivnike. Profesor Grisebach u G-etigenu tvrdio je, da je omorika istovetna sa erzerumskom smrcom (P. orientalis), a prof. Purkinje u Bjeli, da je to japanska fela {P. Ajanensis), pak i oni, koji su pomišljali da je omorika nova, nisu to sa teškoća, koje proučavanju četinara na putu stoje, smeli očito da kažu. Pančić je medjutim nnbavio koje živih, koje osušenih grana sviju onih četinara, za koje mu bi javljeno da s« srodne sa našom omorikom (P- obovata, P- orientalis, P. Ajanonsis, P. Menziessi), pa kako se bio uverio, da prigo\ori |