DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 11/1924 str. 4 <-- 4 --> PDF |
552 Šume verskog fonda i reparacije Pustivši sada s vida državne šume, o kojima, kako sam informiran, sprema jedan kolega naročitu iscrpivu monografiju, hoću da priopćim nekoliko važnih podataka o šumama verskog fonda, pošto je problem tih šuma u zadnje vreme postao vanredno aktualan u jednom neočekivanom smeru. Po čl. 208. senžermenskog mirovnog ugovora ima se proceniti vrednost nepokretnih državnih dobara u svim naslednim državama, te odbiti od svote reparacija, koju imaju te države da prime. Tako se je već prije tri godine vršila procena vrednosti naših državnih šuma. Sve nasleđene države moraju dakle posredno, da naplate vrednost svih državnih dobara na svome teritoriju. Radi1 se tu o milijunskim sumama i začudo je samo, kako se s naše strane tome pitanju posvećivalo malo pažnje. Naša delegacija u reparacionoj komisiji u Parizu imala je vanredno težak zadatak, pošto joj nije bio dodeljen ni jedan šumarski stručnjak, dok su Austrija i Češka poslale u delegaciju najvrsnije svoje stručnjake, koji su iz prakse dobro poznali sve predmetne šume, što smo pri tome još,dobro odrezali, zasluga je to vrsnog vodstva naše delegacije a i čeških eksperta, koji su ju u tehničkim stvarima podpomogli. No najteže pitanje, kako se čini. nije još rešeno. U proljeću 1923. godine stavila je reparaciona komisija zahtev, da se na jednak način procene i verskofondovske šume. Nije doduše poznato, koji je cilj tome zahtevu. no nek bude kako mu drago, i sam je taj zahtev formalno i stvarno bez svakog temelja. U pomenutom članu 208. senžermenskog ugovora, na koji se komisija u svom zahtevu pozivlje, taksativno su pobrojane sve kategorije državnih dobara, koja se imaju da procene i otkupe, tako i državne šume, dok o šumama verskog fonda nema ni reci. Formalno je dakle posve neispravno ovo stanovište reparacione komisije. U stvarnom pogledu treba da objasnimo značaj, svrhu i sredstva verskog fonda. Veće nadarbine verskih općina i crkvenih biskupija nalazimo već u osmom i devetom veku. U mnogim slučajevima bila su takva imanja feudi- bez značaja vlasništva. No naskoro su ta imanja počela prelaziti u neograničeno vlasništvo pojedinih viših crkvenih ustanova, pošto se je uvažavao trajni karakter tih ustanova, sa trajnim potrebama. Pored redovnih t, zv. svetovnih crkvenih ustanova stalno se umnožavao i broj raznih manastira, koji su obzirom na stalnost poseda bili na jednak način pogodovani. I državna je vlast podunirala razvoj tih ustanova, te im je davala razna prava i dužnosti državne vlasti, upirući se uz to i na sve to veći autoritet crkvene hijerarhije naročito kod širokog naroda. Tako su se i crkveni i verski posedi množili i širili u tolikoj meri. da su mnogi bogati predeli bili gotovo posve u vlasti t. zv. »mrtve ruke«, dok je narod oskuđevao na zemlji. Uz to je moć hijerarhije postajala sve to veća. Da nanravi tome kraj. spomenuti Josin II. zaveo je energičnu reformu u tome pitanju, ukinuvši sve suvišne manastire i mnoga |