DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 161 <-- 161 --> PDF |
Ing. DIMITRIJE BOJIĆ (SKOPL)E): MOGUĆNOST I NAČIN KRESANJA LISNIKA (LA POSSIBILITÉ ET LES MOYENS DE COUPE DANS LES FORETS FOURRAGERES) U znatnom delu južnih i jugozapadnih krajeva naše države život na selu teče pod specijalnim uslovima, svojstvenim u glavnom samo tim krajevima. Ti su uslovi određeni s jedne strane lokalnim osobinama zemljišta i klime, a s druge gustinom naseljenosti tih krajeva i njihovim položajem, kako međusobnim tako i spram ostalih krajeva države. U planinskim predelima i brdovitijim delovima nižih položaja primorske, zetske i vardarske banovine opstanak zemljoradnika omogućen je samo uz velike napore i stalnu oskudicu u naielementarnijim životnim potrebama. Visoko, brdovito, krševito i neplodno zemljište ovih krajeva uz najveći rad ne može mu dati dovoljno hleba za prehranu. Sušna leta, koja ovde većinom vladaju uz pripomoć slane, grada i drugih elementarnih nepogoda, jako smanjuju godišnju količinu ljudske i stočne hrane, koju bi i ovakva zemljišta mogla davati. Slaba međusobna povezanost komunikacijama, a često i skoro potpuna izolovanost ovih predela od drugih delova zemlje, jako otežavaju mogućnost da siromašni zemljoradnik nadoknadi svoje osnovne potrebe za ishranu drugim kakvim radom. Pritisnut stalno takvim uslovima opstanka, zemljoradnik se dovijao na razne načine, da izvuče na svojoj grudi zemlje bar toliko dobara, koliko iznosi minimum njegovog opstanka. U koliko u tom nije uspevao, otiskivao se u daleke predele za pečalbom, da bi održao sebe i porodicu. U težnji i primoran, da se održi u tako nepovoljnim zemljišnim i klimatskim predelima, zemljoradnik se naprezao na razne načine, da sa svoga slabog zemljišta što više pribavi plodova sebi za prehranu. Zemljoradnja mu redovno nije bila zato dovoljna, pa se uz nju morao baviti i stočarstvom. Pomoću obadvoga mogao se održavati uz velike napore, bar u znatnom delu ovih krajeva. No u većem njihovom delu nije bilo dovoljno pašnjaka i livada za ishranu potrebne količine stoke, naročito ne za njenu zimsku ishranu. Otuda je on u nedostatku sena, tražeći mu zamenu, bio primoran da sprema znatne količine lisnika i tako održava najnužniji broj stoke. Nepovoljne klimatske prilike, slaba produktivnost zemljišta, relativna prenaseljenost ovih predela i veliki rad i teškoće oko spremanja lisnika, nikada nisu dozvoljavali da zemljoradnik pri ovakvom načinu stočne ishrane drži više stoke, no što je bilo potrebno za najskučenije održavanje sebe i porodice. U pojedinim krajevima lisnik mu je služio kao dopuna stočne hrane — sena i slame — u nerodnim godinama, u drugim kao stalna dopuna, pošto je manjak redovno postojao, a u trećim, gde livada skoro i nema, lisnik mu je potpuno zamenio seno, a lisnička šuma livadu. U ovom poslednjem slučaju šuma nije više služila svome glavnom zadatku, proizvodnji drveta, već je preuzela funkciju livade, pošto je mesto nje proizvodila stočnu hranu. Proizvodnja drveta — i to skoro isključivo 287 |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 162 <-- 162 --> PDF |
ogrevnog —i postala je tu sasvim sporedna, drvo se proizvodilo samo u toliko, u koliko je bilo potrebno radi produkcije lisnika. Pri pribiranju lisnika kao zimske stočne hrane upotrebljavali su se tokom dugog vremena, a upotrebljavaju se i danas u tim predelima razni načini njegovog kresanja, spremanja i čuvanja. Upotreba raznih načina rada u glavnom je bila uslovljena prirodnim osobinama vrste drveća» od kojeg se lisnik spremao, kao i tla, na kome je ovo raslo. Na kamenitom tlu, specijalno na krečnjačkom, gde se pretežno nalaze vrste drveća sa malim zahtevima na stojbinu i koje tu postižu jako male dimenzije, kao što su crni jasen, grab, klen, maklen, zanovet i slične, lisni k se seč e sečom stabalaca do iznad same zemlje. Na boljem tlu, gde uspevaju razne vrste drveća sa većim zahtevima na stojbinu i gde to drveće dostiže uzrast razvijenog stabla, lisnik se kresao na nekoliko manje više sličnih načina, koji se u glavnom svi mogu svesti na dva tipa: a) kresanje ćele krošnje, sa ili bez prevršivanja stabla, koje je postiglo prsni prečnik bar iznad 15 cm., b) kresanje svih izbojaka na niskom panju sa prilično jakim korenom i mame više dobro razvijenim žiljem u izdanačkim šumama. Prvi načinkresanja, seča stabalaca do zemlje na kamenitom (kraškom) tlu, uslovljen je bio osobinama tla i vrste drveća. Tu se u glavnom radilo na kamenitom, suvom i neplodnom tlu, na kome dolaze ponajviše crni jasen, grab, klen, maklen, veoma kržljavi hrast, cer i slično. Tu te vrste ponajčešće i ne postižu, a i ne mogu postići, razvitak u stablo, pogotovu onde gde vladaju sušna leta, već ostanu kroz ceo život ili kao jako kržljava, niska i granata stabla ili kao tanka stabalca do 10 cm. prsnog prečnika i par metara visine, a često još i manje razvijena i sa krošnjom, koju sačinjava tek desetina slabo razvijenih grana. Ona prva se obično na par metara nad zemljom naglo račvaju, tako da im se deblo na jednom, mestu sasvim pretvara u kržljave i kvrgave grane, te im krošnja ima više štitast ili nisko kupast oblik. Ako se ovakva stabla ostave da slobodno rastu, njihovi vrhovi većinom slabo prirašćuju posle nevelike starosti i postignutih navedenih dimenzija. Plitko, kamenito i suvo tlo, naročito sušnih leta, ne može da ishranjuje dovoljno* vrh stabla i on sve više kržljavi i slabi, radi čega ćelo stablo sve više zaostaje u rastu. Ako se pak ovakva stabla na ovakvom tlu seku iznad same zemlje, onda relativno mlade izbojke iz njihovih panjeva malih dimenzija jače ishranjuje i ovako siromašno tlo, pa se kržljanje ne pojavljuje u tolikoj meri, već se panj i žile polako obnavljaju i jačaju — ako u prve dve do tri godine ne dođe jako zagrizanje od stoke. Kao što je navedeno, sve i kada se ova stabla ne bi nikako kresala, njihove bi visine i debljine ostale male kroz ceo njihov život, a krošnja bi bila mala, kržljava, pretežno bez debla kroz nju, već sastavljena od podjednakih grana. Kada bi zemljoradnik kresao samo donju polovinu krošnje, kako to propisuje § 39. zakona o šumama, na mesto okresanih grana (zbog siromaštva tla i kržljavosti stabla) slabo bi se pojavljivali mladi izbojci, već bi na njihov račun jačale grane u gornjoj neokresanoj polovini krošnje, ma da bi deblo u visinu malo prirašćivalo, pošto je većinom u krošnji razračvano u grane. Kada bi se zemjoradnik sa kresanjem povratio posle 4 do 6 godina, slabo bi imao šta da kreše, pošto bi na donjoj ranije kresanoj polovini krošnje našao vrlo malo kržljavih izbojaka — grančica. Zemljoradnik bi se tada našao u teškom položaju, da ne može pribaviti hranu ni za onaj maleni broj stoke, pomoću kojega se 388 |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 163 <-- 163 --> PDF |
i onako mučno održava. U nemogućnosti da proširuje površinu lisničkih šuma (zbog ograničenosti iste) i otuda da hrani i taj najnužniji broj stoke, ne bi mu preostajalo drugo, no da napušta ognjište i traži opstanka u drugim krajevima. A to bi mu bilo često nemoguće. U predelima, gde je zemljište bolje i na kome može uspevati više vrsta drveća i gde se drveće može nesmetano razvijati, prilike su povoljnije. Tu stablo postiže svoje prosečne dimenzije, pa je i mogućnost dobijanja lisnika mnogo veća. Tu se razvijeno deblo znatnim delom provlači kroz krošnju, a ova je dobro razvijena i njena donja polovina sadrži znatnu količinu grana. Kresanjem donje polovine krošnje zemjoradnik bi mogao dobiti potrebnu količnu lisnika, kada bi imao dovoljnu količnu lisničkih šuma. No to većinom nije slučaj, pa je on, da bi dobio nužnu količnu lisnika, primoran da kreše i ćelu krošnju — sa prevršivanjem vršnog izbojka ili bez toga. Pored ovog načina kresanja lisnika, u šumama na boljem tlu razvijen je i drugi način kresanja: sečom izbojaka na panju iznad same zemlje u niskim izdanačkim šumama. Izdanačke šume većinom se nalaze na boljem tlu, koren panjeva je u njima dosta dobro razvijen, ali stablo se ne može formirati, pošto se svi mladi izbojci posle par godina uzrasta stalno seku do panja. Ne mogu se jasno uočiti: faktori, kojima bi ovaj način kresanja lisnika u pojedinim krajevima bio uslovljen, jer niti tlo, koje je obično bolje, niti vrsta drveća, niti nedostatak dovoljne količine lisničkih šuma ne uslovljavaju ovakav rad. Tlo i vrste drveća, koje mogu na njemu uspevati1, omogućuju puni razvitak stabala; a opet jednaka površina šume, na kojoj se krešu odrasla stabla kresanjem njene krošnje, na ovakvom tlu daće veću količinu lisnika od izdanačke šume iste površine kresane na ovaj način. Posmatranje nas pretežno upućuje na zaključak, da je ovaj način kresanja postao i održao se kod seljaka radi toga, što je lakši i brži nego onaj kresanjem razvijenih stabala. Pri njemu ne dolazi do penjanja na stablo i tako tegobnog kresanja sa oruđem u jednoj ruci, pošto se drugom mora pridržavati, već se radi brzo i komotno na zemlji sa obema rukama. I brza seča odraslih stabala u ranija vremena pretvarala je odrasle šume u mlade. Iz neshvatanja važnosti odrasle šume, komotnosti rada pri seči, skučenosti često u veličini šumskih površina, seljak nije davao da se nastale mlade šume razviju u odrasle, već ih je stalno sekao do panja i time ih pretvorio u izdanačke šume. Kada je već takvim radom stvorio i zadržao znatne površine niskih izdanačkih šuma, onda se ovakav način kresanja sam po sebi nametao. On je sada znatno rasprostranjen. Kao što je napred izloženo, postoje u glavnom tri vrste kresanja lisnika : a) sečom kržljavih stabalaca do zemlje na k am e n i t o m (u g 1 a v n o m k r e č n j a č k o m) i s u v o m tlu, b) kre sanjem ćele k r oš n j e razvijenih stabala na boljem tlu, sa ili bez p r e v r š i v a n j a vršnih izbojaka, i c) sečom (nad zemljom) izbojaka iz panja na boljem tlu u izdanačkim šumama. Predeli, u kojima se kreše lisnik, većinom su siromašni šumama. U njima šuma ima ili malo ili su tako kržljave i devastirane, da njihovo dovođenje u zadovoljavajuće stanje visokih šuma prestavlja često problem i iziskuje rad sličan onome pri novom podizanju šuma na golim površinama. Opšti interesi države kao celine i lokalni interesi samih krajeva 289 |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 164 <-- 164 --> PDF |
neminovno zahtevaju, da se šume podižu u ovim obešumljenim krajevima. Važnost podizanja šuma u ovim predelima nije potrebno dokazivati na ovom mestu; o tome kao i o koristima, koje će proisteći od podignutih šuma, ranije je već raspravljano i dokazivano, tako da je danas to jasno za svakoga, ko problem pravilno posmatra. Podizanje šuma u ovim predelima sa tako nepovoljnim uslovima vegetacije težak je zadatak; ono iziskuje mnogo truda, vremena i materijalnih sredstava. Iz; ranijih proračuna dvojice stručnjaka imamo približan pojam, kako će to biti težak, dugotrajan i skup rad. Ali interes kraja i celine sili, .da se radu pristupi ozbiljno i odmah. Pri proučavanju problema nametao se zaključak, da je prvi zadatak toga rada, da se sačuvaju i poboljšaju one šume, koje sel tamo već nalaze, i da se uz njih (u koliko dozvoljavaju materijalna sredstva, raspoloživi stručni personal i svest i mogućnost naroda) postepeno podižu nove. Za podizanje novih šuma potrebno je uložiti mnogo rada i novaca, dok za očuvanje i poboljšanje zatečenih šuma potrebno je u glavnom ograničiti prekomerno iskorišćavanje, a često i nerazumno pustošenje istih od strane seljaka. Ovim će se putem postići mnogo veći i mnogo brži uspeh, pošto je rad lakši i jeftiniji. Nerazumno bi bilo podizati nove šume sa tolikim naporima, a dozvoljavati da se postojeće, ma kako bile u rđavom stanju, uništavaju, pošto se iz njih u dobrom njihovom delu čuvanjem, zaštitom i negom mogu uzgojiti dobre šume. Čuvanje, zaštita i nega ovih šuma iziskuje srazmerno malo novčanih izdataka, a može se izvoditi sa mnogo manjim stručnim personalom. U zakonu o šumama od 21. XII. 1929. godine zakonodavac je nastojao da zakonskim propisima omogući čuvanje, zaštitu i negu šuma koje postoje, kako onih koje se nalaze u dobrom stanju tako i oštećenih, kako bi se prve očuvale, a druge tokom vremena dovele u zadovoljavajuće stanje s obzirom na svrhu, kojoj imaju da služe. U to] težnji među ostalim propisima dao je i propis o načinu kresanja lisnikai sadržan u 4. stavu § 39. zakona o šumama. Taj propis glasi: »Na dubećem drveću srne se kresati samo donja polovina krošnje, a ne srne se prevršivati.« Težnja je propisa očigledna: zabranom kresanja (lisnika) gornje polovine krošnje na dubećem drvetu želi se omogućiti drveću (stablima), .da se pomoću grana gornje nekresane polovine krošnje razvija i jača, i ako u smanjenoj meri. Pomoću neokresanih grana gornje polovine krošnje stablo će pri ovakvom načinu kresanja na boljim zemljištima priraštati i u debljinu i u visinu, ali sporo i malo. Kada se skreše donja polovina, na njenom delu debla pojaviće se izbojci i oni će postići izvesne dimenzije, ali glavni prirast otići će na deo debla i grane gornje neokresane polovine krošnje. Deblo će vršnim izbojkom uz opšti priraštaj prirašćivatii u vis, no taj prirast ići će do izvesne mere (ne velike), pa će stati. Potom će prirast ići na debljanje čitavoga debla, ali u glavnom će se trošiti na razvijanje grana gornje neokresane polovine krošnje. Tako dobro razvijene pojačanim prirastom, grane gornje polovine krošnje znatno će zasenjivati okresani deo debla donje polovine i time će na njemu biti otežana pojava i razvitak mladih izbojaka. Otuda će, što se duže bude kresala donja polovina krošnje, ona sve manje davati izbojaka, odnosno lisnika. Time će se i količina lisnika na određenoj površini šume za seljaka smanjivati. 290 |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 165 <-- 165 --> PDF |
Kao što je napred istaknuto, u šumama na krečnjačkom, kamenitom, suvom, plitkom i mršavom tlu, gde mogu u glavnom uspevati crni jasen, crni i beli grab, klen, maklen i slične vrste i gde njihova stabla ostaju stalno malena i kržljava — kresanje same donje polovine krošnje i nedolazi u obzir, pošto je krošnja tako malena, da se skoro i ne može deliti. Tu u glavnom dolazi seča do zemlje. Seljaci u predelima, gde se lisnik seče, i onako imaju malene površine lisničkih šuma; i do sada, kada su kresali ćelu krošnju drveća, nisu imali dovoljno lisnika. Pa kada se primeni propis stava 4. § 39. zakona o šumama i zabrani kresanje lisnika na gornjoj polovini krošnje, seljak će doći u veoma težak položaj. Time neće moći ishranj´ivati ni onaj najskučeniji broj stoke, a otuda ni porodicu održavati. Interes je i njegov i celine, da se šuma očuva i podigne ; ali taj interes ne zahteva, da se radi toga dovodi njegov opstanak u pitanje, a često da mu se i potpuno onemogući. Neosporno je, da zemljoradnik ovih predela u interesu i svome i celine mora podneti žrtve sužavajući svoja prava i navike pri dobivanju lisnika, ali je isto tako neosporno, da on ne može i da nije pravedno da on, odnosno sadanja generacija, sam podnese te žrtve. Kako će očuvanje i podizanje šume koristiti njemu, budućim generacijama, koje će živeti u tim predelima, i državi kao celini pravedno je, korisno i u opštem dobro shvaćenom interesu, da i žrtve, koje se moraju podneti oko toga, snose srazmerno svi, a ne samo sadanji tamošnji siromašni čovek. On je i onako borbom za opstanak i za slobodu u mirno doba i za vreme teških minulih ratova toliko iscrpljen, da nije u stanju izdržati i nove žrtve, koje bi ga ovako jako teretile. Njegovo održanje i onako visi o koncu, za vreme sadanjih čestih nerodnih godina u tim krajevima često želi koru suva hleba; 5 do 15 koza ili ovaca održavaju porodicu od 5 do 10 članova, pa onemo gućiti držanje te stoke znači onemogućiti život porodice. Jer jasno nam le danas, da takve porodice — ma koliko se otiskivale u druge krajeve i druge zemlje, pa i pored sve svoje vrednoće — ne mogu sebi uvek i sve osigurati opstanak pečalbom ili seobom van ovih krajeva. Pitanje je, da li bi se uvek isplatile takve žrtve, ako bi ih seljak i mogao izdržati, koristima od očuvanih i podignutih šuma s obzirom na jako nepovoljne osobine tla i klime, gde se one često nalaze i podižu. Jasno je, da bi rentabilnost tako podignutih šuma često bila jako mala; a mora se imati u vidu, da nije čovek tu radi šume, već šuma radi čoveka. Način privređivanja zemljoradnika tih krajeva nije savršen — to je poznato; on bi boljim i savršenijim radom mogao povećati svoje prihode i poboljšati svoje stanje. No posmatrajući realno sve faktore, koji uslovljavaju produkciju sviju dobara, koja se u tim predelima mogu proizvesti, zaključak jasno kazuje, da to poboljšanje može da bude veoma skromno. Iz ljutoga krša i velikim naporima ne mogu se isterati velike koristi. Melioracijom livada, tamo gde ih ima, može se u izvesnoj meri povećati prinos sena, ali povećanje ograničavaju mršava tla i letnje suše. Ode livada uopšte nema i gde lisnik zamenjuje seno, poboljšanje odnosno povećanje prinosa stočne hrane (lisnika) može se postići u glavnom poboljšanjem stanja sadašnjih tamošnjih šuma, a ovo poglavito sužavanjem kresanja lisnika. To opet zadire u mogućnost opstanka tamošnjeg čoveka. Za poboljšanje vrsta stoke i promené načina ishrane ima malo mogućnosti zbog neplodnosti tla, nepovoljnih klimatskih prilika i relativne prenaseljenosti. Poznato je, da se iznos celokupnog zemljišta pojedinca 291 |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 166 <-- 166 --> PDF |
u najviše slučajeva kreče onde od 1 do 5 hektara. Uzevši u obzir kvalitet toga zemljišta, postaje jasno, kolika je mogućnost prihoda i njegovog povećanja. Imajući u vidu napred izloženo stanje, postaje jasno, da će primena propisa stava 4. § 39. zakona o šumama izazvati jake potrese kod seljaka, kojima lisnik zamenjuje seno, a i sukobe sa njima, jer će se oni teško moći prilagoditi kresanju po tome propisu, zbog toga što će im se njima otežati i onako težak opstanak. Potrebno je potražiti način i mogućnost, da se njihov život suviše ne otežava, a da se šume ipak zaštite i podignu. Pri tome se mora naći srednji put, moraju se odabrati] i primeniti one mere i oni načini rada, koji će u najviše mogućem stepenu poslužiti i jednom i drugom. Ne srne se zahtevati, da štete, koje su kroz vekove ranije generacije i narodi nanosili šumi tih krajeva, ima da nadoknadi sadanja generacija u kratkom razmaku vremena, po gotovu ne, dok joj se prethodno ne osigura kompenzacija mogućnošću rada i zarade, a time i opstanak, na drugoj strani. Mora se postupati obazrivo i postepeno, jer uspeh na jednoj strani ne bi zadovoljavao, ako bi on na drugoj nanosio nesrazmerne štete. Kako su pri tome vrlo često različite prilike, pri kojima se mora raditi» potrebno Je ti raznim slučajevima različito i postupati. No u glavnom javljaju se tri slučaja. U prvom slučaju, gde je lisnik zemljoradniku samo dopuna stočne hrane u redim nerodnim godinama, potrebno je obratiti veliku pažnju, da se omogući da šuma može izvršavati svoju glavnu funkciju: produciranje vrednog drveta. Tu je opravdano i nužno ograničiti kresanje lisnika samo na donju polovinu krošnje, ako šuma nije takva, da je kresanje donje polovine krošnje praktički nemoguće. U drugom slučaju, gde zemljoradniku lisnik služi kao stalna dopuna stočne hrane svake godine, mora se uzeti u obzir, da li mu veličina njegovih lisničkih šuma kresanjem donje polovine krošnje može omogućiti držanje najnužnijeg broja stoke, t. j. da li mu može dati onaj potrebni minimum stočne hrane, pa ako može i ako je šuma takva, da je praktički moguće kresanje donje polovine, potrebno je ograničiti ga samo ua nju; u protivnom dozvoliti kresanje ćele krošnje, bar na jednom delu njegove šume. U trećem slučaju, gde zemljoradniku lisnik zamenjuje seno, a lisnička šuma livadu, neophodno je zbog male površine lisničkih šuma dozvoliti mu kresanje ćele krošnje, da bi mogao održavati najnužniji broj stoke. U ovom slučaju glavni je zadatak šume produkcija lisnika kao stočne hrane, dakle šuma preuzima ulogu livade. Produkcija drveta ovde je samo od tolike važnosti, u koliko drvo služi za održavanje produktivne moći tla i za proizvodnju lisnika. Proizvodnja građevnog drveta ne dolazi u obzir, jer i kada bi deblo bilo dovoljno razvijeno, usled stalnog kresanja ma i samo donje polovine krošnje, ono bi bilo toliko posuto čvorovima sečenih grana, da bi se veoma slabo moglo upotrebiti kao građevno drvo. Ne dolazi u obzir kao građevno drvo ni deo debla od zemlje do krošnje, jer on redovno ne može biti dugačak zbog mogućnosti penjanja pri kresanju, a i zbog oslabljenog prirasta redovnim kresanjem. Održavanje produktivne moći tla vršiće isto tako stabla, čija se krošnja cela kreše kao i ona čija se samo donja polovina kreše, ako se kresanje ne ponavlja pre pete godine, pošto će producirati približno isto 292 |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 167 <-- 167 --> PDF |
toliko lišća, odnosno stvarati istu količinu mrtvog pokrova. Nepovoljnije će u glavnome biti to, što će u prvom slučaju biti nešto veće isparivanje vlage iz tla u prvoj godini iza kresanja, pošto će okresana stabla davati manju zasenu tlu, Pomlađenje će biti nepovoljnije, pošto četiri- odnosno petgodišnii izbojci na stablu neće rađati toliko semena, koliko razvijene stare grane nekresane gornje polovine krošnje. Tu se može pomoći ostavljanjem (na potrebnim ostojanjima) semenjaka, koji se ne bi kresali ili čija bi se samo donja polovina krošnje kresala. Potrebno je propis stava 4. § 39. zakona o šumama izmeniti i prilagoditi ovim zahtevima. Novim zakonskim propisom imalo bi se stručnjacima na terenu ostaviti određivanje, gde će se u pojedinim slučajevima primeniti pojedini način kresanja. Oni bi imali da na terenu ispitaju i ustanove sve faktore, koji su od važnosti za donošenje pravilne odluke, pa na osnovu njih da propišu način. Pri donošenju odluke oni bi bili dužni da vode računa ne samo o stanju i potrebi brzog podizanja šuma, već i o imovnom stanju vlasnika zemljoradnika, njegovom opstanku i makar i neznatnom napretku. Odluka bi imala uvek da predstavlja nuždan i pravedan kompromis između zahteva opšte potrebe podizanja šuma i mogućnosti opstanka tamošnjeg čoveka. Koji bi to stručnjaci, u kakvom svojstvu i na koji način te odluke donosili, imalo bi da se reguliše naročitim pravilnikom. Kod šuma većih površina, naročito kod seoskih, opštinskih i sličnih šuma, to bi bio nesumnjivo zadatak taksatora, jer bi to bio istovremeno i sastavni deo propisa uređajnih elaborata tih šuma. Izdanačke šume na boljem tlu u većini slučajeva imale bi se prvo postepeno pretvoriti u visoke, pa potom u prave lisničke, ne onemogućavajući ipak redovno dobijanje lisnika iz njih — u koliko bi to dobijanje bilo neophodno. Résumé. Dans le sud de la Yougoslavie, a cause de tres mauvaises circonstances du sol et du climat, le cultivateur ne peut pas vivre de sa production. A peine si ses céréales lui peuvent suffire pour sa propre consommation. Il ne peut rien vendre pour les achats nécessaires a sa vie. C´est pour cette raison qu´ il s´occupe a l´élevage. Cependant . élavage est gené dans ces contrées par la pauvreté du sol et du climat car il y a tres peu de pairies et de foin. C´est pourquoi il remplace le foin par le fourrage des feuilles. Il emploit les différentes manieres dans l´exploitation des forets pour ce fourrage. L´auteur note 3 modes de cette exploitation: 1° la coupe des individus rabougris, faibles, étouffés — qui se trouvent sur le terrain calcaire (le Kras); 2° la coupe de toutes les branches dans les forets sur un sol riche et fertil; 3° la coupe a blanc étoc des taillis. Selon tout cela les forets fourrageres remplacent les prairies et l´auteur pose la question de l´utilité d´ application du § 39 de la loi forestiere qui ne permet que la coupe des branches de la premiere moitié de cime. 11 donne avis qu´il faut changer le sens de cette loi relativement aux besoins de ces montagnards et selon les dualités du sol. 293 |