DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 12 <-- 12 --> PDF |
Pomenuta banka ima i svoju destilaciju eteričnih ulja, u kojoj preradi godišnje oko 1 vagon lovorovog sjemena za ulje. Ulje lovorovo ima cijenu oko 20´— Din po kg.** Razumljivo je, da branje lišća treba što više dovesti u sklad sa fiziološkim potrebama strukova. U vezi toga, a iz razloga, što je ponekad iskorišćavanje lišća prelazilo mjeru i dovodilo do pravog pustošenja ugrožavajući i opstanak lovorovih sastojina, bilo je pobiranje lovorovog lišća u Istri regulisano naročitom odredbom opće upravne vlasti, po kojoj se može pobiranje lovorovog lišća dopustiti samo od 1 .oktobra do 1. aprila i to na osnovu prethodno upućene molbe sa strane posjednika šume. Na osnovu iznijetih momenata razumljivo je, da je lovor podesan za dominantnu etažu u makiji prvoga boniteta, a onda da može prijeći i u pravu mediteransku šumu. — Izbor stanovišta za podizanje novih sastojina nije lagan. Ne samo da je od važnosti dubina zemljišta i zaštita od vjetra NE kvadranta, nego treba sastojini i za vrijeme čitavoga života osigurati zaštitu od niskih temperatura, a onda i od direktne insolacije, da se izbjegnu štete, koje dolaze od upale kore. Lovor je vrsta, koja daje svome staništu tipično mediteransk o obilježje, naročitufizionomi ju. U vezi toga, a imajući u vidu znatne direktne koristi, koje daju sastojine ove vrste, pa onda i regeneraciju, koja je osigurana bogatom izdanačkom snagom, te ne dopušta da zemljište brzo i lako opusti, treba da lovor na podesnim djielovima naših mediteranskih staništa zauzme jedno od prvih mjesta. (Nastavit će se — A suivre) Ing. for. et abs. iur. VOJKO KOPRIVNIK (BEOGRAD): POJAM ŠUME I ŠUMSKOG ZEMLJIŠTA (DEFINITION DE LA FORET ET DU TERRAIN FORESTIER) Pošto novi Zakon o šumama Kraljevine Jugoslavije od 21. XII. 1929. god. pojam šume nije kodifikovao niti ga na koji drugi način fiksirao, stvar je i nauke i administrativne prakse, da taj pojam, koji čini primarnu osnovicu Zakona o šumama, što tačnije obeleži. Svi nacrti zakona o šumama izrađeni u Ministarstvu šuma i rudnika, kao i oba projekta Jugoslovenskog šumarskog udruženja, sadržavali su izvesnu definiciju zakonskog pojma šume i šumskog zemljišta. Prema tome je morala definicija toga zakonskog pojma otpasti tek u jednoj od poslednjih faza procedure uzakonjavanja novog Zakona o šumama, a da nisu ovome autentično objavljeni i razlozi. ** Za ove podatke zahvaljujem g. Ing. Spird Vučetiću, sreskom šumarskom referentu u Dubrovniku. 298 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 13 <-- 13 --> PDF |
U tumaču dr. B a 1 e n — dr. S a g a d i n (Izdanje Ministarstva šuma i rudnika, 1930. god. str. 9) tvrdi se, da je razlog u tome, »što je pojam šume u glavnome, bar za svrhe zakonodavca, poznat i dovoljno određen, te se može kao takav pretpostaviti.« Iz daljnjih razlaganja videće se, da je pojam šume u komegod smislu ipak toliko složen po sadržini, da nije na odmet, da se o njemu intenzivnije raspravlja, te da bi bilo za zakon ipak od izvesne koristi, da je doneo ma i najjednostavniju definiciju o njemu u svojim kodifikovanim odredbama. Slažemo se ali u drugom razlogu navedenom na označenom mestu, da naime »definicija toga pojma nije1 laka«. Neodređenost pojma šume pravi teškoće ne samo zakonodavcu, već i nacionalnom ekonomu, šumarskom stručnjaku, pa čak i statističaru, koji sa njim operiše ipak samo formalno (VI. W o y t i n s k i, »Die Welt in Zahlen«, III. pag. 222.) Teškoća leži naročito u tome, da pored neodređenih formi šuma u prirodi nalazimo i mnogo pomešanih i prelaznih tipova, tako na pr. šume, koje prelaze u trstike, u šikare, u pašnjake i slično. Ova stvarnost je uzrok, da je vrlo teško savršeno i po obimu određeno definisati pojam šume, naročito za potrebe zakona. S toga može zapravo ovo biti i ozbiljan razlog tome, da se uopšte odustane od kodifikacije toga pojma. Naravno se onda, u logičkoj konsekvenciji, dade teško razumeti, kako se nasuprot tome mogla zadržati u istom zakonu kodifikacija pojma »apsolutnog šumskog zemljišta« (§ 8 Z. o š.), koji je pojam posve stručan, te se dade još teže potpuno i tačno definisati. Prof. dr. Ugrenovi ć u svojim Motivima k nacrtu Zakona o šumama J. Š. U. (Ljubljana, 1923, pag. 16) kaže, da je bezuslovno ispravno i potrebno, da u zakon o šumama ude na prvome mestu definicija »pojma šume«. Ova konstatacija je pored svih teškoća zadatka po našem mišljenju na svome mestu. Jasan i određen pojam šume u smislu zakona je u toliko potrebniji, što svaki zakon treba da ima svoj utvrđen i određen objekat, na koji se odnosi, naročito Zakon o šumama, kome baš pojam šume daje supstrat njegovom primenjivanju. Odmah u početku u §-u 1. (Šume, na koje se ima ovaj zakon primeniti...) i § 5. (Odredbe ovoga dela primenit će se na sve šume ...) zakon tako odlučno operiše sa pojmom šume, da mora svaka neizvesnost u tome pogledu naneti osetljivu štetu jednoobraznoj primeni zakona, šumskom i narodnom gospodarstvu i uopšte pravnom poretku. Wirtenberski zakon o šumama od 8. IX. 1879/1902. i nekolicina nemačkih zakona sadrži definiciju »šume«, odnosno »šumskog zemljišta«. Od ranijih zakona o šumama, koji su bili na snazi na teritoriji Jugoslavije, de fakto ni u jednom nije bio pojam šume kodifikovan, što je praksa u toku godina osetila ipak kao izvesan nedostatak. U našem jeziku raspolažemo već sa nekoliko opširnih rasprava o pojmu šume. Među njima najistaknutije su: Borošićev a (Šumarski list, Zagreb, 1901. god.), Ugrenovićev a (Osnovica Zakona o šumama, Ljubljana 1923. god.), Mađarevićev a (Naše šume, Zagreb, 1932. god.) i Ugrenovićeva (Zakon i propisi o šumama i pilanama, Zagreb, 1930. god.). 299 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 14 <-- 14 --> PDF |
Pored toga imamo i izvesne definicije, koje su ali u glavnom pre uzete iz francuske i nemačke stručne literature.1 Pojam šume, koji je već po svojoj prirodi složen, postaje još komplikovaniji time, što kao tehnički termin pojedinih nauka (na pr. prirodnih, ekonomskih, šumarskih i pravnih) dobija izvesne specifičke i modifikovane oznake, koje pojam u nijansama bar različito obeležavaju. Za zakonski, dakle pravni pojam »šume«, od važnosti je istaći činjenicu, da ne upotrebljavaju svi zakoni reč »šuma« u potpuno istom smislu, već raznoliko po svrsi, kojoj služe. Tako Građanski zakon donekle drukče nego Krivični zakonik, a Zakon o porezima i katastru u drugom smislu, nego Zakon o šumama. Ove stvarne činjenice biće svakako razlog, da pojam šume po novom Zakonu o šumama u nas još nije sasvim i bezprekorno obrađen. Daleko od pretenzije, da se ovim našim razlaganjima daje poslednja reč o tome važnom pitanju, ipak mislimo taj složeni pojam analizom svesti na jednu jednostavniju bazu, te uz to ukazati na izvesne nedostatke, koji su do sada, po našem mišljenju, netačno izneti o njemu u našoj stručnoj književnosti, kako ne bi nastala u tome izvesna pomutnja, koja bi mogla naškoditi ispravnoj aplikaciji samoga zakona. Da bi postepeno ušli u komplikovan sadržaj pojma šume u smislu novog Jugoslovenskog zakona o šumama, uzećemo najbolje za polaznu tačku razmatranje o samoj reci »šuma« sa njenim običnim sadržajem, kao što ga ima u svakidašnjem govoru. »Šuma« kao reč opšte poznata upotrebljavana je u svakodnevnom životu. Sadržaj te reci je obična, lako shvatljiva pretstava. Neće se naći olako lice, kome ova reč u govoru i pismu i sa uobičajenom sadržinom ne bi bila znana. Ipak već i za sadržaj? ovoga filološkoga pojma nije lagano pronaći pregnantan oblik, koji bi mogao zadovoljiti nauku. Prirodne nauke obeležavaju svoj pojam šume najbliže ovome pojmu dnevnog ljudskog saobraćaja, naime kao prirodni fenomen i oblik zemaljske vegetacije (biljna geografija, biljna biologija). Ova definicija služi diferencijaciji šumskog oblika vegetacije prema drugim oblicima, kao što su na pr. stepi, savane, tundre, trstike itd.2 Nauka o nacionalnoj ekonomiji i šumarska nauka operiše sa pojmom šume kao privrednim produkcionim sredstvom, i to u redu prvobitne produkcije (Urproduktion). U skrajnjoj formi prikazuje to na pr. ona po Ma đ a r e v i ć u izneta definicija, po kojoj je šuma »preduzeće, u kome iskorišćujemo privredne sile zemljišta u svrhu uzgoja drva, (Holzzucht) «. (Naše šume, Zagreb, 1932. »Pojam šume«). 1 Prof. Đ. N e n a d i ć, u knjizi »Računanje vrednosti šuma« iznosi definiciju, po kojoj je šuma u smislu te nauke: »Tlo obraslo šumskim drvećem«. Ovoj definiciji nedostaje važan kriterij »veće površine tla«, koji isključuje iz pojma šume pojedinačna stabla, živice, aleje i slično. Šumarski pojam »šume« obradio je također prof. A. Petrači ć u delu »Uzgajanje šuma«, ali ne u obliku pregnantne definicije, već u formi opširnijeg opisa. 2 Definiciju prof. G. Morosova, kojom se služi prof. Ugrenović u knjizi »Zakoni i propisi« (Zagreb 1930. pag. 19.) možemo ostaviti po strani, jer je daleko preširoka i obuhvata uopšte sve prirodne biljne zajednice na površini zemlje, a ne samo zajednicu šumskog drveća, koja nas ovde specijalno zanima. 300 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 15 <-- 15 --> PDF |
U pravnim i finansijskim naukama nailazimo na pojam šume, kao što smo već gore napomenuli, još i dalje različitog sadržaja, podeljenO po pojedinim zakonima i njihovoj svrsi. Ettinge r u svome hrvatskom šumarskom leksikonu (Zagreb, 1898) daje definiciju šume na sledeći način: »Šuma« zove se svaki oveći, divljim drvećem obrasli prostor (zemljište).« Ova formula potiče verovatno od nemačkog šumarskog klasika Hundeshagen a (Enciklopedija šumarstva), koji je dao ovu definiciju pojma šume u smislu prirodnih nauka, a kojoj je kasnije Fischbac h dodao zahtev »oveće površine« (Schwappach, Forstpolitik, pag. 5.). C o 11 a uvodi u šumarski stručni pojam šume još ekonomski momenat, tako da nastaje formula, kao što ju iznosi H. F ü r s t u svom šumarskom leksikonu (Berlin, ....., 1904). Treće izdanje toga stručnog leksikona Fürst-Buss e (Berlin, ....., 1930.) međutim ekonomski elemenat opet izbacuje iz definicije šume (Wald). Dalja proširena Cottina definicija uvodi još i šumsko tlo (zemljište) bez vegetacione forme šume u stručni pojam »šume«, time, da pasus »divljim drvećem obrasla«, dopunjuje na sledeći način: »šuma je oveća, bar većim delom, divljim drvećem obrasla i produkciji drva opredeljena površina«. Nakon ove šumarske stručne definicije uočena je uskoro i neispravnost, koja leži u ograničenju pojma na produkciju »drva«. Stoga je ovaj kriterij u definiciji proširen na »produkciju šumskih proizvoda«, jer je eklatantno, da šumsko tlo može da služi pored produkciji drva još i produkciji paše, žira, kore, smole, lisnika itd. U tom poslednjem obliku donose šumarsku stručnu definiciju šume i šumskog zemljišta savremeni naučnici kao Endres, Weber, Lehr, Schwappach i drugi. Prilikom kodifikacije pojma »šuma« (Würtenberg, Šum. polic. zakon 1879/1902, Ad. 1.) pokazala se ali činjenica, da pored sve razradenosti i ova formula definicije, koju je dala šumarska nauka nije mogla zadovoljiti potrebama zakona. Stoga se u njoj nije dala izbeći izvesna sigurnosna klauzula, naime ta »da se smatra šumom i svaka ona površina, »koju vlast šumom označi.« Na ovaj način je na kraju opredeljenje zakonskog pojma šume ostavljeno proceduri za ustavljenje činjeničkog stanja od strane vlasti i time zdravom razumu stručnjaka, da prosudi, da li je izvesan objekat šuma u smislu zakona ili ne. Kakogod iz ovoga proizlazi sva slaba strana ma i najbolje uzakonjene definicije pojma »šume«, ipak moramo da istaknemo ovde i sve one slabe strane, koje proizlaze iz suprotnog stanovišta, ako zakon nema svoj najvažniji pojam u tekstu utvrđen. Nauka i praksa su time upućene na nesiguran i težak put tumačenja, koji može da konačno utvrdi tek dugogodišnja administracija i konsekventna judikatura Državnog saveta. Toj administraciji i budućoj judikaturi do najvišeg stepena ukazati izvestan za praksu celishodan pravac, je u glavnom svrha ovih razmatranja. Pokušaćemo stoga na ovome mestu analizom iz konkretnih propisa, pa i logički po duhu zakona raščlaniti pojam šume u smislu Jugoslavenskog zakona o šumama od 21. XII. 1929. god. 301 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 16 <-- 16 --> PDF |
Ovo pruža već usled svoje neočekivane komplikovanosti izvesne stručne zanimljivosti, ali može imati direktno i tu stvarnu korist, da pomogne sprečiti prejaku raznolikost u shvatanju toga pojma kod primene Zakona o šumama u praksi. -´ U skoro svakom konkretnom slučaju upotrebe zakona, kako sa strane administrativne vlasti tako i sa strane šumovlasnika, potrebna je pre svega i u prvom redu konstatacija, da li je koji zemljišni objekat »šuma« u smislu Zakona o šumama ili to nije. Ovo temeljno pitanje određuje za dotično zemljište i konkretan slučaj primenljivost zakona i njegovu kompetenciju u svojim policijskim, privrednim i kaznenim odredbama. Iz ovoga također proizlazi, kako je važno za praktične svrhe upotrebe zakona, da bude pojam »šume« egzaktan ili bar što određeniji. Definicije, kao što su bile date u raznim zakonskim projektima Ministarstva šuma i rudnika, pa i Jugoslovenskog šumarskog udruženja (Ljubljana, 1923.), bile su svakako preširoke. U definiciju šume i šumskog zemljišta unositi i sve ostale pojmove na koje se odnosi Zakon o šumama, kao na pr. pojam suvata, pašnjaka, deputatnog zemljišta etc., znači tražiti sadržaj zakonskog pojma »šume« u tako ekstenzivnom obimu, kao što ga ima zakon samo u svome naslovu. Stvarno nepravilno bilo bi kazati na pr., šumama smatraju se suvati, planinska ispasišta etc., pošto su ovo određeni pojmovi specijalne kulture tla i kao takvi nisu šume ni u metaforičkom smislu, pa ni u zakonskom. U cilju što jasnije dikcije zakona moglo bi se nakon date definicije pojma šume (šumskog zemljišta) ev. kazati, da »pod nadležnost Zakona o šumama spadaju i suvati, planinski pašnjaci, deputatna zemljišta etc.,« ili analogno kao što je učinjeno u § 36 Z. o š.; pa i to bi išlo daleko. Definicija zakonskog pojma šume i šumskog zemljišta, koja je potrebna za primenu Zakona o šumama, treba da da u načelu samo onaj pojam, koji je imao zakonodavac u mislima u svim slučajevima, kada u tekstu upotrebljava reč »šuma«, odnosno reč »šumsko zemljište«. Prema svemu, što smo do sada izneli, za pravilno shvaćanje pojma »šume« i ostalih pojmova, koji opredeljuju nadležnost Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije od 21. XII. 1929. god., poslužiće najbolje razrada istih sa gledišta šumarskog i pravnog. — Radi što boljeg pregleda moraćemo to učiniti podeljeno za tri bitne oznake, kojima operiše Jugoslovenski zakon o šumama i to: 1) za pojam »šuma«, 2) za pojam »šumsko zemljište«, 3) za ostale pojmove specijalnih zemljišta, koja spadaju pod nad ležnost Zakona o šumama. I. Zakonski pojam »šuma«. Po našem shvaćanju poslužuje ispravnom tumačenju zakonskog pojma šume u smislu Jugoslovenskog zakona o šumama od 21. XII. 1929. god., najbolje definicija prirodnih nauka, tj. definicija one i onakve šume, kao što ju vidimo u prirodi, u njenoj tipičnoj vegetacionoj formi, dakle ona, koju je izneo E 11 i n g e r: »Šuma zove se svako oveće divljim drvećem obraslo zemljište«. Ova definicija daje primarnu osnovicu i za zakonski pojam. Usled toga ona nije samo definicija prirodnih nauka, nego također definicija pravnog pojma »šume« u smislu Zakona o šumama tj. pravna definicija. 302 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 17 <-- 17 --> PDF |
Bitni kriteriji ove definicije su dakle po našem mišljenju za zakonski pojam samo: 1.) oveće zemljište, 2.) obraslo drvećem, i 3.) da je drveće divlje. Ovu na prvi pogled uočljivu formu »šume«, bez obzira na njen ekonomski cilj i bez obzira na pitanje, da li je ponikla sama ili dejstvom ljudi, nazvaćemo prosto: vegetacioni oblik, prirodan oblik, biljno-biološki oblik ili samo biološki oblik šume. Za nas je relevantna za sada samo karakteristična spoljna forma šume u suprotnosti sa ostalim vrstama zemaljske vegetacije i ostalim načinima obrade zemlje sa strane čoveka, kao što su na pr. polja, njive, pašnjaci, pa i stepi, savane, džungle i slično.3 U zakonski pojam šume ulazi prema tome šumsko zemljište sa žilama drveća (korenjem) i sva sastojina šumskog drveća sa krošnjom (granama j vrhom), te celokupnim zračnim prostorom, u koji se prostire. Sva prirodna zajednica stabala, biljnih organizama, koje zovemo1 šumskim drvećem, na izvesnome tlu, gde ista niču, rastu, razvijaju se i oplodavaju, te ugibaju po prirodnim zakonima, pod uticajem ljudskim ili bez njega, pretstavlja prema tome suštinu ovoga pojma, koji je zakonodavac imao pred očima, kad govori o šumi. Pod taj zakonski pojam šume spada dakle neminovno i šumsko zemljište i to sa sastojinom zajedno, prema tome u suprotnosti sa pojmom samog šumskog zemljišta, tj. zemljišta bez sastojina (§§ 8 i 11 Z. o š.). Stoga i u smislu Zakona ne može biti »šume« bez zemljišta. Ovo može u smislu zakona biti samo sastojina, što proizlazi iz tekstova citiranih paragrafa, a naročito iz stilizacije § 11 Z. o š. Na isti način navodi se u Zakonu o ograničavanju državnih šuma u Srbiji od 27. III. 1930. konstatacija: »Šuma, u koliko nije što drugo kazano, znači i zemljište«. Mestimice moglo bi se pomisliti, da zakonodavac pod pojmom šume zamišlja i samu sastojinu, kao na pr. u §-u 28 (deo II, z. o š.), u kome se zabranjuje takvo eksploatisanje sopstvene šume, po kome se izlaže štetnom uticaju susedna »šuma«, a ne samo sastojina. Istina, da se u prvom redu šteti od vetra sastojina, ali po daljim posledicama dolazi u opasnost svakako i šumsko zemljište. Prema rečenome je obični vegetacioni oblik šume sa zemljištem i sastojinom tako presudne važnosti za zakonski pojam »šume«, da možemo reći, da gdegod naiđemo u državi na takav vegetacioni oblik šumskog drveća, postoji a priori pretpostavka, da je to »šuma« u smislu Zakona o šumama, te da isti potpada pod nadležnost toga zakona. Da ova zakonska pretpostavka stvarno postoji, videćemo iz daljih razmatranja. Za sada imamo da zapamtimo ovu osnovnu konstataciju, da ima svaka vegetaciona forma šume u prirodi za sebe zakonsku presump 3 Suprotno tome upotrebljavaju Ugrenovi ć (Zakoni i propisi, Zagreb, 1930.) i Mađarevi ć (Naše šume, Zagreb, 1931. »Pojam šume«) u raspravama šume reč »biološka« šuma samo za netaknute šume ili prašume, dakle sasvim u smislu biljne biologije. U cilju, da što jasnije dođemo do zakonskog, pravnog pojma šume, napustili smo donekle ovaj termin i modificirali ga u toliko, da se u našem smislu nećemo služiti recima »biološka šuma«, već samo »biološkim oblikom«, ili »biološkom formom« šume, što je i filološki nešto drugo. 303 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 18 <-- 18 --> PDF |
čiju, da je »šuma« u smislu zakona, te da se na nju odnose propisi toga zakona. Protivno se mora dokazati. Ova pravna osobina pojma šume već ima za posledicu, tvrdo kao dokaz, da je ekonomski cilj, kao kriterij za zakonski pojam šume, tek sekundarne i posredne važnosti. Engleski park, sa prirodnim divljim drvećem imaće stoga u većini slučajeva presumpciju za sebe, da je šuma u smislu zakona o šumama, i tek inim dokaznim sredstvima moraće se utvrditi, da nije šuma, već park. Francuski park a priori ne spada pod zakonski pojam šume, jer nema obično njen tipični vegetacioni oblik. Potsečeno drveće, umešano baštinsko cveće, negovane staze za šetnju itd. na prvi pogled dokazuju, da se ne radi o šumi, već o zemljištu, koje služi drugim ciljevima, na pr. higijenskim, estetskim itd. Prelazeći na potanje razmatranje gore iznete definicije moćićemo pobliže objasniti, kako ona u celosti odgovara zakonskom pojmu i potrebama zakona. Prvi kriterij iznete definicije je »oveće zemljište«. Prema tome ne ulaze u ovaj pojam šume pojedinačna, solitarna stabla, niti manje grupe drveća. Stoga nisu šume žive ograde, drvoredi, stabla uz obalu potoka i reka, po željezničkim nasipima, usamljeni hladnjaci po poljima i pašnjacima, ni manje zajednice istih. Kolika je ova minimalna površina, koja se još može supsumovati pod pojam šume, ne da se izraziti u određenoj cifri, jer nema fiksiranoga merila za isto. Veličina je prema prilikama raznih krajeva i okolnostima položaja različita. Stvar je zdravog ljudskog razuma, da po pronađenom stvarnom stanju u prirodi prosudi, da li je izvesna grupa drveća već gaj odnosno lug i time »šuma« ili to još nije. Svakako je u prvom redu i za ovo merodavna opet spoljna uočljiva forma. Drugi kriterij zakonskog pojma šume je obraslost drvećem. Prazno zemljište prema tome nije šuma u smislu zakona. D i c k 1 kaže: zemljište bez šumske sastojine po pravilu nije šuma ni u zakonskom smislu (Forstzivilrecht, pag. 1018). Isto tako za pojam šume nije dovoljna obraslost samo izvesnim pojedinačnim stablima. Obrast mora imati izvestan intenzitet, i to takav, da daje u svojoj celini vegetacioni oblik šume. Prema tome i sečište sa pojedinačnim semenjacima nije šuma u zakonskom smislu, već samo šumsko zemljište, o kome ćemo ali govoriti kasnije. Intenzitet pošumljenosti (Bestockungsgrad) se također ne da brojčano utvrditi. Stvar je stručnjaka da to na licu mesta prema stvarnom stanju prosudi. Granica između jako proredene šume i na pr. drvećem obraslog pašnjaka u prirodi nije uvek određena. Starost drveća ima na pojam šume također svoj stanoviti uticaj. Sitno bilje, jedva izniklo, tako dugo nije šuma u zakonskom smislu, dok ne pokazuje vegetacioni oblik šume. Čim ali to mlado bilje zadobije oblik šume, i ako mlade šume, ono je ipso facto došlo pod zakonski pojam šume i time pod udar zakona o šumama, te na taj način postalo »šuma« de jure. Stoga se ona i nesme više samovlasno pretvoriti u drugu vrst kulture. Po prirodi stvari će veštački zasađena kultura dati odmah oblik mlade šume, a iz semena ili korenja iznikla obično tek onda, kad se pojedine grupe šumskoga bilja spoje po većoj površini. Ova posljednja 304 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 19 <-- 19 --> PDF |
forma šume može se i dobro razlikovati na pr. od šikare tj. prekomernom pašom opustošene šume. Treći kriterij zakonskog pojma šume po našem mišljenju je njegova obraslost »divljim ili šumskim« drvećem. Stoga nije šuma ni vrt, ni šetalište ili park, ni voćnjak, ni šljivnjak ili što slično. Na površinama te vrste ne raste »divlje« drveće, već pitomo, u bašti odgajeno, često kalemljeno, veštački potsečeno itd. Tugaljivo može postati ovo pitanje, kada se radi o drveću, koje prema slučaju ima značaj šumskog drveća pa i voćke, kao što ga imaju na pr. pitomi kesten, orah, dud, divlje trešnje, divlje jabuke, divlje kruške etc. U takvom slučaju će dotična površina sa sastojinom tako dugo važiti za šumu u smislu zakona, dok se protivno ne dokaže. Opet dolazi do izražaja zakonska pretpostavka na osnovu spoljnje vegetacione torme i dokazati se mora, da ovo drveće pretežno koristi svojim voćem i samo nuzgredno šumskim proizvodima, kao što su drvo, lišće i slično, ako se želi ovo zemljište izvući ispod udara zakona o šumama. Na istom stanovištu stoji zakonodavac u Zakonu o katastru od 19. XII. 1928. god., gde ustanovljava posljednjim stavom § 17: »Kestenari, orasišta i dudare upisuju se u vrtove (voćnjake) ili šume, već prema tome, da li je od njih glavna korist plod (vrt) ili lišće i drvo (šuma).« Inače je za zakonski pojam irelevantno, kojom vrstom šumskog drveća je zemljište obraslo. To mogubiti svi lišćari i četinari, koje ubraja šumarska nauka u šumsko drveće. Šumsko drveće u ovom smislu nije korov ni grmlje, koje po prirodi ne postizava oblik drveta. Teže je pitanje resiti kod šikara, koje se prekomernom pašom i pašom koza održavaju u formi grmlja, premda su obrasle šumskim drvećem. Ove šikare imaju resurekcionu snagu, da se vrlo brzo pretvaraju u nedvojbenu »šumu«, ako se paša u njima zabrani. Ali te šikare po svom vegetacionom obliku u većini slučajeva ipak nemaju zakonski karakter šume. One mogu ali potpasti pod nadležnost zakona o šumama po osobinama svoga staništa, naime po tome da stoje na apsolutnom šumskom tlu. O tome ćemo govoriti kasnije (§§ 2, 8 i 13 zak. o š.). Konačno je za zakonski pojam šume bez uticaja, kako se njome gospodari, da li u obliku niske, srednje ili visoke šume, trajno ili prekidno, po privrednom planu ili bez njega, sa normalnim srazrnerom dobnih razreda ili ne; redovito ili ne, da li služi dobijanju glavnih ili sporednih šumskih proizvoda (izuzetak: kestenjari, dudare i si.) ili zaštićuje zemljište ili da je uopšte bez naročite svrhe, kao što biva u slučaju prašuma. Za pojam šume dolazi po zakonu o šumama još u obzir pojam prirodnih spomenika odnosno nacionalnih parkova. Po § 26 zakona o šumama predviđena je mogućnost, da i ovi parkovi dođu pod udar zakona o šumama. Pretpostavka je, da je takva šuma na osnovu posebnoga zakona proglašena prirodnim spomenikom. Takav nacionalni park ne mora imati baš vegetacioni oblik šume. On će ga naravno u većini konkretnih slučajeva imati, bar ga mora imati u izvesnim delovima, jer § 26 zakona o šumama u tekstu počinje izričito: »Sa šumama, koje služe...* Dalje bilo bi logički teško sa izvesnim zemljištem »postupati kao sa privremeno ili stalno zaštitnim šumama«, ako bar delomično ne bi pokazivalo oblik šume. 305 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 20 <-- 20 --> PDF |
Postupanje sa nacionalnim parkovima ureduje se načelno po odredbama specijalnoga zakona. Za štete u njima mogu biti predviđene i strože kazne od onih po zakonu o šumama, mogu biti i otštete uvećane od tržne vrednosti na specijalnu ili afekcionu vrednost. Podvođenje istih pod udar zakona o šumama je posve fakultativno. Ali vlast, zatražena za ovo, mora postupiti i izvršiti proglašenje zaštitnom šumom po zakonu o šumama, sa ograničenjima u gospodarenju, koja nalazi za svrsishodna. Ovim postupkom može dakle i nacionalni park potpasti pod nadležnost zakona o šumama. Svaki nacionalni park, koji ima a priori vegetacionu formu šume, ima također zakonsku presumpciju za sebe, da je »šuma« u smislu zakona o šumama. Protivno se mora dokazati zakonskim proglašenjem. Ako pak tome stoji nasuprot proglašenje za zaštitnu šumu u smislu § 26 zakona o šum., ostaje ona pod kompetencijom zakona o šumama usprkos tome, da je proglašena prirodnim spomenikom na osnovu čega bi bila zapravo podvrgnuta specijalnom zakonu. Sličan specijalan slučaj, relevantan za zakonski pojam šume, su pašnjaci predviđeni u § 91 al. 1 i 2 z. o š. To su one šume, koje su prilikom segregacije izlučene u ime pašnjačke prinadležnosti. One su ovim zakonom de jure proglašene pašnjacima, de facto su ali ostale šume. One pokazuju tipičan vegetacioni oblik šume te i po tome potpadaju pod zakonski pojam šume. Paša u njima se ima i po tekstu zakona urediti po šumskom gospodarenju u njima. Pitanje drvećem obraslih pašnjaka spada u raspravu o šumskom zemljištu, u koliko ne pokazuje vegetacionu formu šume. U tome slučaju pak to nisu više pašnjaci, već rede obrasle šume i paša u njima je šumska paša. Na osnovu svega do sada iznetoga mislimo, da smo jasno prikazali, da gore izneta definicija šume zadovoljava za pravni pojam šume po jugoslovenskom zakonu o šumama, te da logički najjednostavnije dovodi do formiranja toga osnovnog zakonskog pojma. Zakonski pojam šume ostao nam je dakle bez kriterija ekonomskog cilja.4 Ekonomski cilj ne može biti glavni i prvi kriterij za zakonski pojam šume, iz prostog razloga, jer ima u Jugoslaviji premnogo šuma, koje taj cilj uopštc nemaju. To su u prvom redu sve prašume, dakle šume, »kat exochen«. Za njih ekonomski cilj uopšte ne postoji, jer još nisu ni postale objektom gospodarenja (E n d r e s, Forstpolitik, Berlin 1922, pag. 4). Dalje jedan velik deo zaštitnih šuma također nema ekonomskog cilja s razloga, jer po prirodi svog staništa i svojoj specijalnoj svrsi ne mogu biti gospodarskim objektom. I za pojam »apsolutnog šumskog zemljišta« — dakle opet za vrlo prostrane šumske površine — ekonomski je cilj izlišan kriterij. Još i više, ne izlišan nego i nedozvoljen, jer bi se unošenjem ove oznake u pojam apsolutnog šumskog tla ovaj onesposobio za sve one važne šumsko-političkc svrhe, radi kojih je stvoren i unet u zakon. Zakonodavac, koji je sigurno bio orijentisan o statistici i tih šuma u našoj državi, svakako nije mogao predvideti ove činjenice. 4 Sa izvodima prof. Ugrenović a (Zakon i propisi, Zagreb, 1930, pag. 22, Osnovica, Ljubljana 1923, pag. 19), koji za pravno-zakonski pojam šume stavlja kao kriterij na prvo mesto ekonomski cilj« i po ovome traži »trajnu« produkciju šumskih proizvoda kao relevantnu osobinu za taj pojam, ne možemo se u načelu složiti. 306 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 21 <-- 21 --> PDF |
Ekonomski cilj na kraju nije za kriterij zakonskog pojma uopšte podesan s razloga, jer se u praksi preveć teško dade objektivno ustanoviti. Ko opredeljuje ekonomski cilj? Na osnovu čega se može objektivno dokazati ekonomski cilj? Pošto se naše zakonodavstvo u način zemaljske privrede načelno ne umešava, to je za ekonomski cilj merodavna u prvom redu volja sopstvenikova. Volja ljudi podleži s jedne strane lako promenama, s druge se pak dade vrlo teško objektivno utvrditi, osim otvorenom izjavom pred vlastima. Nije dakle teško shvatiti, da jedan kriterij, koji zavisi od tako labilne volje sopstvenika, ne može biti podesan za zakonski pojam z. o š. tj. zakona, čiji zadatak je uticanje na gospodarstvo, koje po svojoj prirodi zahteva vrlo dugačke vremenske periode.5 Koliko je jednostavniji u tom pogledu kriterij vegetacionog oblika šume! Ovaj se da uvek srazmerno prosto i bez naročitih teškoća ustanoviti, te u praksi neće nikad dovesti do tako dvojbenih nagađanja, do kojih neminovno dovodi istraživanje ekonomskog cilja. Svaka neodređenost u tom pitanju mora izazvati nesigurnost u primeni zakona, te dovesti do suviše lakog izigravanja striktnih odredaba njegovih. Sledeći školski primer moći će situaciju još bolje objasniti. Livada nekog odsutnog sopstvenika (u Americi, u ratu) zaraste mladom vrbovom i topolovom šumom. Sopstvenik se vrati kući i želi ovu nekadašnju livadu ponovno pretvoriti u livadu, jer se je protiv njegovih intencija pošumila.0 Po našem mišljenju on to ne sme činiti bez dozvole vlasti. Zašto? Ova je livada postala šumom u smislu zakona, čim je dobila vegetacioni oblik šume. Zakon naime ni na jednom mestu ne kaže ništa, što bi se ovakom shvaćanju protivilo. Što je na oko šuma, to je načelno i po zakonu šuma, ako se protivno ne dokaže. Ali jedna postojeća šuma ne može da ne bude šuma samo stoga, što sopstvenik izjavljuje, da je protiv njegove volje iznikla. Za shvaćanje, po kome bi volja sopstvenikova morala biti odlučujuća, u zakonu samom nema nigde ni najmanjeg oslonca. Po našem mišljenju stoji stvar baš protivno. § 6 zakona o šumama tekstualno veli »šume koje postoje imaju se održati«. A šuma, čim je na livadi nikla i dobila vegetacioni oblik, ona je počela faktički da postoji. I time je počela njena egzistencija također de jure. Jer pitanje, da li je koji vegetacioni oblik šuma ili ne, to je pitanje fakta (questio facti). Prema tome se i ova vrbova odnosno topolova sastojina kao postojeća šuma principijelno ima održati. Svako krčenje takvog i protiv volje vlasnika zašumljenog prostora samovlasno je i bez dozvole vlasti kažnjivo po zakonu o šumama. Ovakvo shvaćanje nije naivno (S. L. 1928 br. 2 str. 72), već praktički jedino moguće za određeno primenjivanje Nalazimo, da nije tačno, ako prof. Ugrenovi ć kaže: »Da bi se neko zemljište moglo smatrati šumom u pravno-zakonskom smislu, nije odlučna činjenica, da na tom zemljištu stoji razvijena i dobro uočljiva sastojina. Odlučno je samo, da li je sopstvcik zemljišta stvorio odluku, da će to zemljište trajno održavati pod šumom« (Zakoni i propisi, Zagreb 1930. pag. 22. al. 3). 6 Isti primer navodi prof. Ugrenovi ć (Zakoni i propisi, Zagreb 1930. pag. 24). Tamo se izvodi: »Ako sopstvenik nikako ne namerava da na tom zemljištu producira drvo, ne može se ta prirodna zajednica stabala (vrbik, topolik) smatrati šumom ni u pravno-zakonskom smislu«. Ovaj je zaključak po našem mišljenju netačan. 307 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 22 <-- 22 --> PDF |
zakona o šumama. Suprotno stanovište treba samo izvesti za nekoliko konkretnih slučajeva, pa da se odmah i lako uvidi sva neodrživost njegova. Kako je lako sopstveniku izneti tvrdnju, da se izvesna površina pošumila protiv njegove volje! Kako će se dokazati protivno? Kako se jednostavno dadu izvesti iz ovoga i dalji zaključci, da se može ta površina bez odgovornosti opet pretvoriti u drugu vrst kulture! Ode je granica ove sopstvenikove volje? Ova volja u pozitivnom smislu tj. u koliko se želi koje zemljište pošumiti, nije ograničena zakonom o š., ali je u negativnom smislu, tj. ako želi koje zemljište oduzeti šumskoj kulturi, apsolutno vezana za § 6 toga zakona, po kome se ima šuma održati, te se bez dozvole vlasti ne sme pretvoriti u drugu vrst kulture. Bliže zakonskim odredbama, bliže duhu zakona i bliže praktičkim svrhama zakona o šumama je dakle tumačenje, po kome zakonski pojam šume ne treba da bude vezan za ekonomski cilj. Za ovu interpretaciju, da je prosti biološki oblik šume dovoljan za zakonski pojam »šume« (u načelu bez ekonomskog cilja) govore dakle razlozi, da se na taj način uprošćava pitanje primenljivosti zakona vrlo osetno, te ga čini preciznijim i određenijim, a da ga ne izvrgava praktički tako nesigurnim i promenljivim činjenicama, kao što je volja sopstvenikova, koja se uz to dade još vrlo teško objektivno ustanoviti. Gore smo istakli, da je novo izdanje Fürst-Bus s e-ovog Šumarskog Leksikona ekonomski cilj izbacilo i za šumarski pojam šume (Wald). Pravne pak definicije toga pojma izrikom ističu, da šuma osustvom ekonomskog kriterija ne gubi svoj pravni karakter šume, te naglašavaju, da ekonomski cilj nije esencijelan za pojam šume. Vidi na pr. Olshausen (Nem. kaz. zak.), isto Ebermaver-Lobe (Leipz. Koment. z. d. StGB.), Mayerhofe r (Leksikon Upravnog Prava) i dr. Po Bavarskom zakonu o šumama, koji je vidno u mnogome služio našim projektima kao i poslednjoj redakciji zakona za ugled, kriterij ekonomskog cilja isto tako nije uslov za zakonski pojam šume (G a n g- hofer-Weber, München 1904, ad. Art. 1. tač. 2). Ekonomski cilj je po našem ubeđenju od bitne važnosti za pojam šume u nauci o nacionalnoj ekonomiji i u šumarskim naukama, ali nije bitan za pravni pojam šume po jugoslovenskom Zakonu o sumarna. Slično stoji stvar sa pitanjem trajnosti produkcije. Nije tačno po našem mišljenju, da je ekonomski cilj gazdovanja vezan o kriterij trajnosti produkcije. Vrlo se dobro dade zamisliti slučaj, da sopstvenik pošumi recimo njivu u cilju odgoja božičnih borova, s time da ju nakon druge ili treće ophodnje opet pretvori u oranicu. Naravno da on to ne sme činiti bez dozvole vlasti po §§ 6, 7, 9 z. o š. Ali u ekonomskom cilju, u nameri vlasnika, već od samog početka nema osobine trajnosti proizvodnje. Prema tome ni ovaj kriterij ne spada u zakonski pojam šume. Trajnost produkcije nije kriterij, ve ć posledic a zakonskih odredaba o zabrani krčenja i pustošenja, te dužnosti pošumljavanja itd. Trajnost je osobina, koju namerava zakon svojim policijskim i privrednim odredbama tek da postigne u šumskoj privredi zemlje. 308 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 23 <-- 23 --> PDF |
II. Šumsko zemljište. Kod opredeljivanja zemljišta nailazimo prvo na pitanje, koje je zemljište šumsko i u kojem stoji odnosu prema pojmu šume? Zemljište kao takvo čvrst je supstrat šumskoj sastojini. Šumsko je zemljište uvek obuhvaćeno pojmom šume, ali ne i obrnuto. Pojmovi šumskog zemljišta i šume su prema tome u osnovi različiti, te se po inašem mišljenju do sada nisu dovoljno precizno razlikovali u našim raspravama. Zemljište bez šumske sastojine po pravilu nije šumsko, ni šuma, ne u smislu svakidašnjeg govora niti u smislu zakona (D i c k e 1, Forstzivilrecht, pag. 1018). Prema tome ne postoji praesumptio legis za šumsko zemljište tako, kao što postoji za zakonski pojam šume. Zemljište dakle na prvi pogled nije šumsko, već se mora kao takvo tek utvrditi. Za ovo služi administrativni postupak za ustanovljenje stvarnoga stanja. Zakon ne brka pojam šumskog zemljišta i pojam šume, već ih upotrebljava sa svom opreznošću prema različitom sadržaju (§§ 6, 8, 11, 13 itd.). Pojam »šumsko zemljište« služi zakonu u svrhe razlikovanja od drugih vrsta zemljišta. Naš zakon o katastru i upisi u gruntovnici (zemljišnjoj knjizi) dele zemljišta u sedam raznih vrsta ljudske upotrebe, među kojima se nabraja na šestom mestu »šumsko zemljište«. Internacionalni institut za poljoprivredu u Rimu klasifikuje zemljišta prvo samo u produktivna i neproduktivna. Produktivno pak deli dalje na 5 vrsta kulture, među kojima dolazi na petom mestu »šumsko zemljište«. Iz ovoga se vidi, da šumsko zemljište po svojoj prirodi ulazi s obzirom na svoje kulturne sposobnosti u najslabije vrste zemljišta. Srazmerno lako dade se prepoznati šumsko zemljište, kad se nalazi na njemu sastojina. U tom slučaju ono je deo šume. A kako se opredeljuje šuma u smislu zakona, izneli smo gore pod I. Nas ali ovde interesuje pojam šumskog zemljišta u smislu Zakona o šumama, tj. onda kad je bez šumske sastojine i time kao pojam donekle protivan zakonskom pojmu šume. Zemljišta, koja se imaju smatrati u smislu zakona kao šumska, jesu ova: 1.) Zemljišta, koja su na dan 1. jula 1930. godine tj. danom stupanja na snagu novog Zakona o šumama, bila pod šumom, dakle »šuma« u smislu zakona, bez obzira na ekonomski cilj. Ona se imaju po zakonskoj ustanovi § 6. održati kao šumska i za slučaj da bi nakon toga izgubila sastojinu, te se svela na golo šumsko zemljište. Pošto se gospodarsko iskorišćenje šume sastoji u glavnom u tome, da se sastojina skine sa šumskog zemljišta, dolazi bar u većini slučajeva neminovno do toga, da šume, koje su postojale 1. jula 1930. god., s vremena na vreme izgube sastojinu, te postaju mestimice golo šumsko tlo. Takve površine u glavnom daju nova sečišta i krčevine, pa i novi vetroi snegolomi, paljevine i po drugim kalamitetima uništene sastojine kao i opustošene šume. Sva su ova zemljišta »šumska zemljišta« u zakonskom smislu, jer su bila 1. jula 1930. godine pod šumom, koja je nakon toga posečena ili na koji drugi način izgubila svoju sastojinu. Bivša sastojina dokazaće se panjevima ,žilama i si.; kad je zemljište iskrčeno, svedocima, po obliku susedne šume i si. 309 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 24 <-- 24 --> PDF |
Pro praeterito stoji stvar ovako: izrekom zakona moraju se pošu miti po §-u 12 i 13 sečišta, opustošene šume i paljevine. Stoga su one logički bile šumsko zemljište u smislu zakona već i na dan 1. jula 1930-, premda tada nisu imale više formu »šume«. Seča, pustošenje i požar mogli su se desiti bezbroj godina pred 1. julom 1930. god. Dotle dok se može objektivno dokazati, da je koje zemljište bilo 1. jula 1930. sečište ili opustošeno ili paljeno, ono je »šumsko« u smislu zakona. Kod pitanja krčenja stoji stvar nekoliko drukče. Za pokrajine tj. pravna područja, na kojima je već i ranije bilo krčenje bez dozvole vlasti zabranjeno, šumskim je zemljištem ostalo i ono, koje je samovlasno iskrčeno pred 1. julom 1930. god. Na pravnim područjima pak, gde samovlasno krčenje nije bilo zabranjeno pred 1. julom 1930. god., sva zemljišta iskrčena pred ovaj dan principijelno su izgubila karakter šumskoga zemljišta u smislu zakona, jer se zabrana samovlasnog krčenja (§ 6) i dužnost pošumljenja za ova područja ustanovljava tek novim zakonom. Izrikom pak nisu ove protegnute i na ranije vreme, kao što je to učinjeno na pr. kod sečišta, za koja stoji u tekstu §-a 12 Z. o š. nedvojbena oznaka »stara nepošumljena sečišta« što znači, da su mogla biti nepošumljena već pre stupanja na snagu novoga zakona. Naređenja §-a 13 t. 1) i 2), kojima se naređuje pošumljenje površina iskrčenih bez dozvole i onih, koje nisu iskrčene u roku, mogu se dakle odnositi samo pro futuro na ona zemljišta, na kojima je delo učinjeno posle stupanja na snagu Zakona o šumama tj. nakon 1. jula 1930. god., jer ranije za taj slučaj nisu mogli postojati ni rok ni dozvola, pošto zakonska zabrana sama nije postojala. Za ovo strogo tumačenje morali smo se odlučiti, jer je i šumsko gospodarstvo u načelu slobodno, što dokazuje tekst §-a 48 Z. o š., te prema tome treba sva ograničenja tumačiti striktno, a ne ekstenzivno, što znači, da mogu važiti samo pro futuro, a ne i pro praeterito. Za opustošenu šumu važilo bi isto, što i za iskrčenu, ali je pustošenje bilo u svima ranijim Zakonima o šumama već zabranjeno, što je i razumljivo. Uostalom je opustošena šuma ipak još oblik izvesne »šume«, dok krčenjem nestane šuma sasvim. Pustošena šuma nosi svoj karakterističan oblik još dugo vremena, mogla ga je dakle nositi od ranije, pa i preko 1. jula 1930. god., pa se ima po §-u 13 Z. o š. pošumiti. Dužnost pošumljenja za takve šume, premda su opustošene pred 1. julom 1930., je dakle neosporna. U pitanje može ali doći odgovornost za pustošenje po ranijem zakonu, a ne po sadašnjem. U šumska zemljišta po zakonu dolaze i čistine (Blossen), tj. u šumi postojeće, ne odviše velike površine bez drveća. Kod šumskih je čistina po našem mišljenju osnovno pitanje to, da li su određene za pošumljenje, i da li stoje na apsolutnom šumskom tlu (§§ 12, 13). U pozitivnom slučaju, jednom ili drugom, moraju se pošumiti, te prema tome nose karakter šumskoga zemljišta, i to i onda ako danom 1. jula 1930. god. nisu bile pošumljene. 2.) Zemljišta, koja će pro futuro dobiti značaj »šumskog zemljišta«. Ovamo spadaju u prvom redu ona zemljišta, koja će vlasnici iznova i svojom voljom privesti šumskoj kulturi. To su slučajevi, u kojima je izražena volja sopstvenika od presudne važnosti za šumski značaj zemljišta. Odluka volje mora se ali na vidan način ispoljiti, na bilo koji način, ili izjavom vlasti ili drugim kojim nedvojbenim radom na zemljištu, po 310 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 25 <-- 25 --> PDF |
kome se može prepoznati indirektno volja sopstvenikova, da je zemljište određeno pošumljenju. Dotle ono nije primilo objektivan karakter šumskog zemljišta u smislu zakona, te je sopstvenik u mogućnosti da svoju volju izmeni vidno na zemljištu, a da ne prekrši § 6 Z. o š. Pod ovo pitanje spadaju i sva ona zemljišta, koja će se bez volje sopstvenika ili protiv nje — prirodnim putem pošumiti (naletom semena, izbijanjem korenja etc.), te time dobiti vegetacioni oblik šume, kao i sva ona zemljišta, koja će kakvim kalamitetom (na pr. poplavom, nanosom šljunka, odronjavanjem stena, spuštanjem popuzina etc.) dobiti značaj apsolutnog šumskog tla. O prvom smo slučaju pobliže govorili već u razlaganjima o pojmu »šume« i videli, da ta zemljišta postaju šumska, čim na njima nastane vidan oblik šumske vegetacije. U drugom slučaju stvar je sama po sebi razumljiva, kad se dobro poljoprivredno zemljište kalamitetom pretvori u slabo stanište apsolutnog šumskog tla. Na kraju dolaze pro futuro pod pojam šumskog zemljišta i sve one površine, koje će vlast zvanično opredeliti kao »šumske«. To će se vršiti običnim administrativnim postupkom za ustanovljenje stvarnoga stanja, rešenjima, u sporovima presudom ili odlukama komisije po §-u 94 Z. o š. Izgubiti se može karakter šumskog zemljišta u smislu zakona samo na osnovu odobrenja vlasti predviđenog u §-u 7 Z. o š. tj. putem dozvole za krčenje u svrhu pretvaranja zemljišta u drugu vrst kulture. Kao iznimni slučajevi mogući su još i takvi, da šumsko zemljište kakvim geološkim ili klimatskim dejstvom postane neplodno. To se može desiti na pr. jačim odronjavanjem, rušenjem stena (brdo Dobrač) ili jakim zabarivanjem etc. U takvom slučaju biće po našem mišljenju dovoljan administrativni postupak za ustanovljenje činjeničkog stanja, jer je zemljište bez uticaja ljudskog i de facto izgubilo karakter šumskog zemljišta, te logički ne može ni de jure ostati šumsko. 3.) Karakter šumskog zemljišta u smislu zakona nose i sve površine »apsolutnog šumskog tla«. Definiciju za apsolutno šumsko tlo je zakonodavac kodificirao u §-u 8 Z. o §., premda pojam šume nije definisao. U svoje vreme predložio je uvrštenje toga pojma u zakon prof. dr. Dok a Jovanovi ć (Preporod, Beograd, 1922, br. 106). Zakonska definicija donosi sve dobre i slabe osobine takve kodifikacije. Ona glasi: »Apsolutno je šumsko zemljište u smislu ovoga zakona ono, koje nije trajno sposobno za drugu vrstu kulture osim za uzgoj šume, s obzirom na položaj, konfiguraciju, te fizički i hemijski sastav.« Obeležja su dakle apsolutnog šumskog zemljišta: 1) da oni nije trajno sposobno za drugu vrstu kulture, osim za uzgoj šume, 2) da ova nesposobnost izvire iz: a) nezgodnog položaja, b) nezgodne konfiguracije tla, c) nepovoljnog fizikalnog oblika i sastava, d) iz neprikladnog hemijskog sastava. Prvo je dakle i glavno obeležje apsolutnog šumskog tla nesposobnost za drugu vrstu kulture, osim za uzgoj šume. Ova nesposobnost ne mora biti takve prirode, da se uopšte ne bi mogla vršiti druga vrsta kulture na tom zemljištu, samo ona ne srne da se može trajn o vršiti. Stoga je na pr. kraško zemljište, i kad je pokriveno humusom, ipak apsolutno šumsko, kadgod postoji opasnost, da ga drugom kulturom zemlje nestane i da dođe na videlo goli krš. 331 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 26 <-- 26 --> PDF |
Pod oznakom »za drugu vrstu kulture« treba razumeti u glavnom poljoprivredu, kao kulturu tla diametralno suprotnu šumskoj kulturi, te u nju treba ubrajati vrste zemljište kao oranice, livade, voćnjake, vinograde, pašnjake etc. Ali već kod pašnjaka pojavljuje se slaba tehnička strana definicije §-a 8, jer je de facto apsolutno šumsko zemljište redovito sposobno i za pašnjačko iskorišćenje, doduše u ekstenzivnoj formi pašarenja, ali je u našim prilikama naročito na jugoistoku stvarnost takva, da je i pašnjak redovito apsolutno šumsko tlo i obratno. Prema tome apsolutno šumsko zemljište nije sposobno samo za uzgoj šume, već na njemu često konkuriše sa šumskom privredom pašnjačka upotreba. To je prva teškoća u praktičnom određivanju zemljišta »apsolutnim šumskim tlom«. Izvesna ova neispravnost u samoj definiciji pokušala se izbeći dodatkom u tekstu, da zemljište nije trajno sposobno za koju »bolju« ili »unosniju« vrstu kulture, smatrajući pašnjačko iskorišćenje ipak još boljim od šumskog. I po takvoj rentabilitetnoj skali imalo bi posle šume doći samo još neplodno tlo kao uopšte neupotrebivo u svrhe ma koje kulture. Prema stvarno neplodnom tlu i tlu izvan šumske vegetacije lakše je u praksi ustanoviti granicu apsolutnog šumskog zemljišta, nego li je to moguće prema pašnjaku i unosnijim zemljištima. Ali ni taj način ne bi bio posve ispravan, jer prema današnjim iskustvima poljoprivredno iskorišćavanje, naročito na većim površinama, nije više znatno unosnije od šumskoga (E n d r e s, Forstpolitik, Berlin, 1922, pag. 39, zemljišna renta). Prema tome će u praksi određivanje apsolutnog šumskog zemljišta prema pašnjačkom tlu po većini slučajeva biti vrlo zamršeno, te po prirodi stvari i stručno teško. Stoga predviđa Zakon o šumama kod izdvajanja apsolutnih šumskih zemljišta na kršu i goletima, te u živom pesku mešovite komisije sa šumarskim i poljoprivrednim stručnjakom. Ove teškoće pojačava još činjenica, da se u našoj sredini pašnjačko tlo smatra važnijim i za narod od mnogo veće koristi nego šumsko. Svakako stoji to, da se moraju u tom pogledu uzimati najbrižljivije u obzir sve lokalne prilike, a naročito opšta pašnjačka potreba dotičnoga kraja uz sposobnosti zemljišta za melioracije, jer paša ipak donosi neposrednije i po vremenu bliže koristi od šume. Da bi se ova neodređenost u samoj definiciji donekle ispravila, dodati su za karakteristiku apsolutnog šumskog zemljišta još izvesni kriteriji, koji trebaju da olakšaju označavanje takvih površina, jer nam kažu upravo kazuistički, iz kojih osobina izvire nesposobnost za drugu vrstu kulture. Da koje zemljište nije sposobno za poljoprivredu, već samo za šumsko gospodarstvo, odlučuje prvo položaj. Ovaj može biti u previsokoj nadmorskoj visini (elevacija), jer šumsko drveće uspeva još u višim položajima nego na pr. žitarice i druge biljke poljoprivredne kulture. Dalje u nezgodnoj ekspoziciji, na pr. prema suncu na jug (radi žege i sušenja) ili prema severu (radi hladnoće i sjene) ili prema vetrukiši i drugim atmosfcrilijama (radi osetljivosti biljaka i slično). Na taj se način sa položajem obuhvaća i grupa klimatskih osobina, koja u tekstu zakona nije posebice navedena ... Druga odlučujuća osobina može postojati u konfiguranciji tla, naime u tome da je strana toliko strma, da se ne može ni orati ni kositi i t. d. 312 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 27 <-- 27 --> PDF |
(inklinacija), da je tlo tako sitno valovito ili kamenito ili poplavno, da druga upotreba osim uzgojem šume uopšte nije moguća. Kao treću vrstu osobina ističe zakon fizički karakter zemljišta, kao što je na pr. suviše plitko tlo s premalo zemlje (krš), rastresiti pesak, stvrdeno tlo (Ortstein), presuho ili prevlažno, močvarno, tresetno, i t. d. Što se tiče veličine površine, ona će moći pre zadovoljiti potrebe poljoprivrede, nego potrebe šumskog gospodarstva. Četvrtu vrstu zemljišnih osobina, koje čine tlo apsolutnim šumskim, označava hemijski sastav ili u glavnom hranivost zemlje. Biljke poljoprivredne kulture stavljaju naime na hranivost zemljišta mnogo veće zahteve, nego to čini šumsko drveće. Stoga mogu na zemljama, na kojima jedva ili uopšte ne uspcvaju na pr. žitarice, kao što su vrištine, slamjače, šljunkom izmešane ili peskovite zemlje i si., još da se razvijaju i rastu šumske biljke, ne baš pretenciozne listače, ali ipak sve skromnije šumsko drveće. Pored sve opširnosti kodifikovane definicije, koja upravo kazuistički detaljno nabraja izvesne osobine tla kao odlučujuće za pojam apsolutnog šumskog zemljišta, ipak ovaj nije još dovoljno tačno obeležen, jer i prema prilikama naseljenosti, prema kulturnom stanju privrede, saobraćajnim sretstvima i si. nije jednak, te se još i usled promenjljivosti prednjih činioca u toku vremena menja i prcinačava. Pored ovih teškoća otežava ali precizno opredeljenje apsolutnog šumskog tla najviše činjenica, da se današnjim tehničkim i hcmiskim sretstvima dade takoreći svako zemljište pretvoriti u relativno, naime sposobno za poljoprivrednu kulturu. Samo je to ipak skopčano s finansijskim pitanjima. Stoga će moći razmatranja te vrste rasvetliti u praksi i takve zapletenije slučajeve. Ekonomski cilj, kao kriterij kod zakonskog pojma apsolutnog šumskog zemljišta, isto tako ne dolazi u obzir. Karakter zemljišta odlučuje, pa bilo kakvoj privredi ono momentano služilo.7 Ali premda kodificirana definicija apsolutnog šumskog tla (§ 8) ne ističe izvesnu zavisnost toga pojma i od stanja opšte naseljenosti i stepena privredne kulture, to ipak § 13 z. o š. pod tč. 6 određuje za pošumljenje ona ispasišta »koja nisu potrebna za drugu privrednu svrhu.« 4) Zemljišta, koja nisu potrebna za drugu privrednu svrhu. Prof. Alber t u svojoj knjizi »Lehrbuch der Forstverwaltung, 1883«, uvodi ove vrste zemljišta, naime ona koja radi socijalnih, kulturnih i saobraćajnih razloga ne mogu biti iskorišćena za poljoprivredne svrhe, usprkos tome da su u stvari eklatantna relativna šumska zemljišta, ipak pod pojam »apsolutnog šumskog tla«.8 Po našem mišljenju ovaj kriterij za apsolutno šumsko tlo nije ušao u celosti u definiciju po našem zakonu o šumama (§ 8). Samo udaljenost od naselja i saobraćajnih sredstava mogla bi se tumačiti kao osobina »položaja« u smislu § 8z. o š.9 Ali stepen privredne kulture naroda (na pr. ekstenzivno pašnjačko gospodarstvo, štalsko timarenje stoke, veštačko poboljšavanje zemlje Slaže se sa gledištem i prof. Ugrenovi ć (Zakoni i ´Propisi, Zagreb 1930 pag. 27). 8 Isto čini prof. Ugrenović , Osnovica z. o. š., Ljubljana, 1923. pag. 18. 9 Tako Komentar dr. S a g a d i n - B a 1 e n, Zagreb 1930. pag. 23 i prof. Ugrenović , Zakoni i propisi, Zagreb, 1930. pag. 22. 313 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 28 <-- 28 --> PDF |
i t. d.) i intenzitet naseljenosti, koji neminovno zahteva što jače iskorišćenje relativnog šumskog tla, utiču ne samo na smanjenje apsolutnog šumskog zemljišta po obimu, već nedvojbeno i na sam karakter zemljišta. Ovi relevantni momenti po našem se ubedenju ne dadu protumačiti kao kriterij za zakonski pojam apsolutnog šumskog zemljišta u smislu našeg zakona (§ 8 z. o š.). Ovu prazninu je po našem mišljenju zakonodavac izbegao time, da je uvrstio ove vrste »mrtvog« zemljišta u vrstu onih, koja se imaju pošumiti. Time ovim zemljištima doduše nije dat karakter apsolutnog šumskog tla, ali im je neosporno utisnut značaj »šumskog zemljišta« u smislu zakona (§ 13 z. o š.). Da je naše izlaganje ispravno, naime u tome da ova zemljišta, koja »nisu potrebna za drugu privrednu svrhu«, principijelno ne spadaju u »apsolutno šumsko tlo« po našem zakonu, već samo u »šumsko zemljište«, ubeduje nas i činjenica, da je zemljište ove vrste odvojeno od apsolutnog šumskog tla pod tč. 4 u §-u 13. z. o š., te naročito istaknuto u zasebnoj tački 6 istoga paragrafa, što bi bilo suvišno, kad bi takva zemljišta ipso jure (§ 8 z. o š.) bila apsolutno šumsko tlo. Uočiti treba još, da tekst zakona u t. 6 § 13 kaže, da se imaju pošumiti samo i s p a s i š t a, koja nisu potrebna za drugu privrednu svrhu, a ne i sva takva zemljišta uopšte. To ima svoj razlog svakako u tome, da se ta »mrtva« i za privredu »nepotrebna« zemljišta dadu u našoj državi zamisliti teško u drugoj formi nego u formi ispasišta. U konkretnom slučaju, ako bi u pitanje za pošumljenje došlo kakvo zemljište, koje s jedne strane po utvrđenju vlasti nije potrebno za drugu privrednu svrhu, a s druge strane ne bi bilo ispasište, imao bi Državni Savct da kaže poslednju reč. 5) Zemljište planinskih pašnjaka, kod kojih je pošumljavanje potrebno radi održavanja potrebnog razmera između šume i pašnjaka. Priroda u visokom gorju, naročito u Alpama, pokazuje između zone čistih šuma i zone čistih alpi ili alpskih pašnjaka biljno-geografsku formu izvcsne širine, na kojoj se susreću čiste alpe sa šumom. Taj pojas uvrštava zakon također u pojam šumskih zemljišta, po odredbi pod tč. 6 § 13, izreka druga, kad za ove »planinske pašnjake« određuje pošumljenje u stanovitom srazmeru prema alpskom pašnjaku. Čiste alpe, alpski pašnjaci ili suvati nisu šumsko zemljište ni u zakonskom smislu, jer ih § 89 z. o š. izrikom definiše kao pašnjake neobrasle šumom, iznad prirodne granice šumske vegetacije. Stoga o njima nećemo govoriti ovde, već kasnije u III. delu. Kao šumsko zemljište ima se ali smatrati pojas odmah ispod njih, a ipak još iznad zone čistih šuma, u kojima po samoj prirodi sukcesivno nestaje šume na taj način, da se stvaraju između šumskih grupa pašnjački prostori. Stanište je šumsko i u smislu zakona, jer je pošumljenje faktički moguće — što na pr. na suvatima nije — i pošto zakon u § 13 tč. 6 to pošumljenje jasno naređuje, premda sa izvesnim obzirom prema pašnjačkoj površini. Švajcarska, kao tipična zemlja terena alpskih i šumskih, prva je ustanovila zaseban tip šume pod zakonskim pojmom »Weidwald« (Švajcarski zakon o šumama od 11. 10. 1902. čl. 1. i 20.). Uvidelo se naime, da proširenje pašnjaka na tim zemljištima neminovno povlači razredivanje i slabljenje šuma ispod njih, a povlađivanje šuma na njima stvara 314 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 29 <-- 29 --> PDF |
slabe, zakržljane šumice, bez naročite ekonomske koristi na štetu eminentno važne sočne paše za razvijeno stočarstvo i mlekarstvo. Stoga je uzakonjena tamo odredba, da se ove šume, protkane alpskim pašnjacima, imaju održati stalno u određenom srazmeru. Time nije zabranjeno, da se prostori pojedinih šumskih grupa i grupica menjaju, već se traži samo to, da se za zamenu izvesne novo-pošumljene površine s druge strane sa isto tako velike površine šuma ukloni, i time srazmer pošumljene prema nepošumljenoj površini očuva konstantnim. Ogledajući se na Švajcarski uzor, i naš je novi zakon ovu zapravo prelaznu formu šume podveo pod zakonski pojam »šumskog zemljišta«, nazivajući ju »planinskim pašnjakom« nasuprot »suvatima« u § 89 z. o š. 6) Šumska zemljišta pod šumsko-poljskim gospodarstvom, deputatna zemljišta, šumski vrtovi, šumarije i lugarnice sa zemljištem, prošeke, putevi i željeznice, kamenolomi, jendeci, potoci, mlake, trstike i si. Pod ovom tačkom osvrnućemo se još na izvesnu grupu šumskih zemljišta u smislu zakona, koja nemaju sastojine i koja ih bar u većini slučajeva nikad i ne nose, pa ipak dolaze pod udar ovoga zakonskoga pojma. Najvažniji primer takvog šumskog zemljišta, je zemljište pod šumsko- poljskim gospodarstvom. Ono je bilo u svoje vreme pošumljeno, te je nakon toga iskrčeno, pa prema tome mora da leži kao relativno šumsko tlo. Samo krčenje nije izvedeno u cilju trajnog oduzimanja zemljišta šumskoj kulturi, već u cilju povećanja zemljišne rente i olakšanja pošumljenja. Stoga ovo zemljište i nije krčeno radi pretvaranja u drugu vrst kulture, već samo radi racionalizacije šumske kulture na njemu. Pošto tome radu nedostaje namera trajnog oduzimanja šumskoj proizvodnji, ono i nije podvrgnuto obavezi uzimanja dozvole u smislu §§-a 7. i 9., te odgovornosti po §§ 10. i 141. z. o š. Imamo dakle u tom primeru jedan od izuzetnih slučajeva, u kojima je za zakonski pojam šumskog zemljišta odlučan kriterij ekonomskog cilja, isto kao u slučaju kad sopstvenik sam odredi koje zemljište pošumljavanju. Najdalje se ali u roku od 5 godina moraju i ova zemljišta ponovno pošumiti (§ 12 z. o š.). Dalji primeri, koje želimo ovde donekle objasniti, u glavnome su takve prirode, da njihov položaj i njihova svrha traže, da se ne izdvajaju iz šumskog zemljišta, te prema tome dolaze »u đuture« pod pojam šumskog zemljišta. Praktički znači to u glavnom, da karakteristične šumske krivice, počinjene na njima, spadaju pod nadležnost zakona o šumama, a ne pod koji drugi zakon (na pr. zakon o poljskoj policiji i si.). Dalje služe ova zemljišta obično tako vidno glavnim ciljevima šumske privrede, naime podizanju, čuvanju ili upotrebi iste, da bi bez njih samo gospodarstvo dolazilo u pitanje. Naravno se u takvom tumačenju ne srne ići predaleko. Biće dakle i u pitanju opredeljivanja ove vrste zemljišta na kraju odlučna »quaestio facti« i time stručno mišljenje doneto po zdravom razumu. Nedvojbeno je, da šumski vrtovi nasred šume ili uz šumu predstavljaju šumsko zemljište u smislu zakona. Teže je pitanje, ako leže ti šumski vrtovi van šume i daleko od nje, na pr. sred livada ili polja. Može li takav šumski rasadnik prostom voljom sopstvenikovorn biti napušten i pretvoren u drugu vrst kulture? Po našem mišljenju šumski vrt nije u svakom slučaju šumsko zemljište, već može biti i vrt u običnom smislu reci, čije zemljište ne spada pod nadležnost zakona o šumama. 315 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 30 <-- 30 --> PDF |
Odlučuje prvo položaj (u sredini šume ili kraj šume i si.), drugo pak da li ga je sopstvenik sam već okarakterisao šumskim zemljištem. Na pr. kad vlasnik po oštećenju rasadnika zatraži kazneni postupak po § loi z. o š., time sam opredeljuje zemljište šumskim i on ga više ne srne bez dozvole pretvoriti u drugu vrst kulture. U drugom primeru, kad je vlasnik imao na pr. šumski rasadnik u svome velikom vrtu, gde je gajio i druge biljke, ili ga je imao daleko od šume posred polja, između više odaljenijih šuma, a sam ga nije označio šumskim (oštećenje biljaka na pr. dao kazniti po zakonu o poljskoj policiji), onda taj šumski vrt nije šumsko zemljište u smislu zakona, već vrt u običnom smislu reci, te bi se mogao pretvoriti u drugu vrst kuvlture bez dozvole vlasti i bez odgovornosti po zakonu o šumama. Često se pojavljuje i pitanje oko zemljišta, na kome stoje šumarije, lugarnice, gospodarske zgrade, deputatna zemljišta, bašte i si. Ako stoje ove zgrade u šumi ili kraj nje, imaće zemljište svakako značaj šumskog zemljišta, te bi se imalo pošumiti odmah, ako se ova vrsta upotrebe tla napusti, kao svaka druga šumska čistina. Upotreba u ove za samu šumu potrebne svrhe nije dakle zemljištu uzela značaj »šumskog zemljišta«. Isto biće redovito i kod slučaja deputatnih zemljišta vrtova i t. d. Ako se nalaze daleko van šume, medu livadama i drugim poljima, njima se značaj šumskog zemljišta u smislu zakona neće moći dosuditi, jer bi to moralo ipak biti izričito u zakonu ustanovljeno. Konačna odluka ali zavisiće i ovde o zdravom razboru. Neosporno je, da spadaju u šumsko zemljište u smislu zakona prošeke, jer su samo u cilju preglednije šumske privrede načinjene. Ako se napuštaju, obično se i same opet zašume. Kod puteva i željeznica biće merodavna, pored položaja u šumi, još i svrha, da li služe šumskoj privredi ili ne. Državni drum, državna željeznica, i ako presecaju šumu, nisu šumsko zemljište u smislu zakona. Šumski put i šumska železnica, dok leže u šumi, obično se neće moći izdvojiti iz »šumskog zemljišta«. Kamenolomi, majdani za šljunak ili glinu, prostori za paljenje ćumura, skladišta i t. d., ako leže sredi šume ili uz nju, te ako nose samo privremeni karakter, pa će se u dogledno vreme opet napustiti i pošumiti, ne gube značaj šumskog zemljišta ovom privremenom drugom upotrebom. Za stalna takva poduzeća moraće se ali tražiti dozvola pretvaranja šumskoga zemljišta u druge svrhe, jer se onda radi o definitivnom napuštanju šumske privrede na njemu. U pitanju jendeka, potoka, bara, trstika i si., treba isto reći, naime to, da ona, dok ne prelaze izvesnu veličinu, u načelu ne prekidaju celinu šumskog zemljišta. Šumsko je gospodarstvo po svojoj prirodi tako ekstenzivno tj. vezano uz tako velike površine, da takvi omanji prostori, koji defakto nisu šumsko zemljište, de jure ipak ne gube značaj šumskog tla. Nisu naravno šumsko zemljište: reke, kanali, jezera, močvare većeg obima, ribnjaci i si. Prema ovim kazuistički iznetim primerima imaće se prosuditi analogno i drugi slični, kad se bude radilo o opredeljivanju zemljišta šumskim zemljištem u smislu zakona. Time bi bilo u pitanju šumskog zemljišta u zakonskom smislu izneto u glavnom isto, što je pronađeno za zakonski pojam šume, da naime 316 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 31 <-- 31 --> PDF |
trajno opredeljenje nije moguće utvrditi definicijom, već samo razumom putem stručnih izviđa na licu mesta po administrativnom postupku. Pošto su »šuma i šumsko zemljište« bitni pojmovi, koji daju stvarni objekat Zakonu o šumama, ne smemo na ovome mestu mimoići pitanje njegovog u izvesnim slučajevima mogućeg formalnog ustanovljenja. Pomoć nam u ovom pogledu pruža zvanična oznaka zemljišta sa strane poreske vlasti u zemljišnom katastru i zemljišnoj knjizi (gruntovnici). Mi smo ranije naveli, da je zakon o katastru od 19. 12. 1928. god. u svrhu pravednog oporezivanja klasirao zemljišta u sedam kategorija, od kojih je šesta »šuma« odnosno šumsko zemljište. Tako isto čine i zemljišne knjige, naravno u drugom cilju. Zemljišta se klasifikuju analogno zakonu o katastru. Ali je i za zemljišnu knjigu katastarski izvadak samo pomoćno sretstvo.10 Nastaje dakle pitanje, koliko je merodavna klasifikacija zemljišta u katastru za opredeljenje zemljišta po zakonu o šumama? U načelu treba konstatovati, da zakon o šumama o ovom pitanju nema odredbe, te se moramo prema tome odlučiti za načelnu interpretaciju, da formalne oznake u katastru, i ako su zvanične, za šumarsku granu državne uprave i za z. o š. u njegovoj primeni nisu odlučne. Ako dakle koje zemljište u katastru nije označeno kao šumsko, ovo za primenu z. o š. još nije konačno merodavno, već odlučuje stvarno stanje pronađeno na licu mesta. Kad se dakle tamo nade, na je na pr. njiva po oznaci katastra dobila u prirodi oblik šume — pa i protiv volje sopstvenikove — ona je postala šumom u smislu zakonskog pojma, te se bez dozvole vlasti nesme pretvoriti u drugu vrst kulture. U suprotnom slučaju, ako je koja parcela u katastru označena kao šuma, oznaka također nije apsolutno merodavna za šumarske vlasti. Izvestan se uticaj ovoj zvaničnoj oznaci naravno mora priznati, jer se katastrom mogu služiti šumarske vlasti kao važnim pomoćnim sredstvom, koje daje brze podatke o situaciji dotične parcele tako da se uštedi često izlazak na lice mesta. To u toliko više, jer se po odredbama novog z. o š. kod šumarskih vlasti ne vode više katastri svih šuma, već samo katastar zaštitnih šuma (§ 18), suvata (§ 90) i nepošumljenog apsolutnog šumskog tla (§ 92). Iz prirode stvari izlazi, da pojedine grane administrativnih vlasti međusobno poklanjaju izvesnu pažnju svojim zvaničnim ustanovljenjima. Ipak oznaka u katastru, iako je zvanična, za šumarske vlasti ne može imati jačeg značaja od faktične predumeve (Vermutung), da je dotično zemljište šumsko, i ako nema na njemu sastojine. Eventualnu nesuglasicu pronađenu u katastru (error), mora raščistiti dokazima onaj, ko tvrdi suprotno. Ako dokaz ne uspe, zemljište smatraćc se sa strane vlasti kao šumsko u smislu z. o š., te će se sa njim postupati no odredbama toga Zakona. Ovakvo stanje stvari bilo je i po bivšem austr. zakonu o šumama od 3. prosinca 1852. god., koji je važio na pravnom području Kraljevine 10 Vidi § 14. Zakona o osnivanju zemljišnih knjiga od 18. maja 1930. god. U komentarisanom izdanju stoji: »Za svaku glavnu knjigu urediće se zbirka katastarskih planova, koja služi samo za orijentaciju o položaju i obliku zemljišta«. Dakle ne i za pitanja privredne upotrebe. Ti podaci i nemaju dokazne snage, već su pomoćno sretstvo za orijentaciju o položaju i obliku zemljišta (Čuliinović : Komentar zemljiš. zak. Beograd 1931). 317 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 32 <-- 32 --> PDF |
Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Slovenije. Mayrhofe r u Leksikonu za upravno pravo (Bd. 6, Forstwesen, Wien, 1900.) kaže: »u pitanju, da li se ima sa kojim zemljištem postupati kao sa šumskim ili kao sa pašnjakom, nije merodavan katastar, već postupak za ustanovljenje činjeničnog stanja po zakonu o šumama«. Isto izlazi iz Komentara k tome zakonu Fischer-Hi r se h (Wien, 1917. pag. 51—60), te iz tako navedenih presuda najvišeg Upravnog suda (Državnog Saveta).11 Prema tome možemo konstatovati, da se novim Jugoslavenskim Zakonom o šumama na označenim područjima pravno stanje s obzirom na katastar i njegove oznake nije promenilo, a nema ni povoda, da bi interpretacija krenula drugim putem. III. Specijalna zemljišta, koja spadaju pod nadležnost z. o š. Ovde želimo izneti još i nekoliko zakonskih pojmova, koji nisu ne »šuma«, ne »šumsko zemljište« u smislu zakona, ali su zakonom izričito, stalno ili privremeno podčinjeni njegovoj nadležnosti. Ovo su: 1) Pašnjaci (ispasišta, utrine, suvati, alpe), 2) Krš, goleti, živi pesak (bujična područja). Ad 1. Pašnjaci. Kao što je šuma biljno-biološka zajednica šumskog drveća, tako je pašnjak zajednica raznih vrsti pašnog bilja, trava, koje se iskorišćuju pašom. Travnik ili livada, koja se kosi, nije prema tome pašnjak. Paša u šumi je sporedno isorišćavanje šume, te se mora izdvojiti iz pitanja pašnjaka. Isto tako treba izdvojiti pašnjake po § 91. al. 1, 2 z. o š., koji su de fakto šume. Dalje se možemo ovde pozivati na pašnjačka pitanja, koja smo obradili ranije i to: Pitanje pašnjaka na apsolutnom šumskom tlu (§ 13 tč. 4), pitanje pašnjaka obraslih drvećem (§ 91. al. 3), pitanje ispasišta, koja nisu potrebna za drugu privrednu svrhu, i planinskih pašnjaka sa stalnim srazmerom pošumljenosti (§ 13 tč. 6 z. o š.). 11 Po ovom pitanju iznosi g. ing. Petrovi ć (Šumarski List, 1910. Zagreb, str. Ii22): »prema dosadašnjem zakonodavstvu kraške kulture na pašnjacima se nisu mogle staviti pod zaštitu z. o š. od 3. 12. 1852. koji počiva na formalnoj osnovici«. 1 prof. Ugrenovi ć (Zakoni i Propisi, Zagreb 1930. str. 17) veli: »Praksa u provođenju bivšeg zakona o šumama od 3. XII. 1852. dovela je do privredne negativnosti, da šume podignute velikim trudom i troškom na kraškom zemljištu, nisu mogle doći pod zaštitu zakona o šumama«. Na području Dravske Banovine, gde je u glavnom važio isti zakon o šumama, zauzeto je stanovište: »Da se ima za svaku površinu, koja je stvarno šumsko zemljište, primeniti ograničenje slobodnog raspolaganja sopstvenika po § 2 z. o š. u cilju održavanja i nege šuma i šumskih nasada, a ne samo na ona, koja su danom stupanja na snagu toga zakona (l. januara 1853.) bila »šumska« (Fischer-Hirsch , Wien, 1917. str. 55.). Nadalje se tamo kaže, da mišljenje, po kome bi za kvalifikaciju zemljišta šumskim bila oznaka u zemljišnom katastru isključivo merodavna,... nije tačno.« »...oznaka služi u prvom redu poreskim ciljevima, te se ne može smatrati obaveznom i za šumarske vlasti« (V. G. H. od 11. nov. 1899. No. 5793, Budv. 11142.). Stanju u Hrvatskoj prema gornjim navodima nije mogao biti kriv Zakon, već samo njegovo netačno izlaganje. 318 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 33 <-- 33 --> PDF |
Ostaje nam na razmatranje samo još pašnjak par exellence, tj. »Suvat« ili čisti »alpski pašnjak«, neobrasao šumom i iznad prirodne granice šumske vegetacije (§§ 89, 90 z. o š.). Pašnjak, kao zasebna vrst zemaljske kulture, načelno ne spada pod kompetenciju zakona o šumama. Suvati su već po zakonskom tekstu »neobrasli šumom« i pored toga iznad prirodne granice šumske vegetacije. Oni zapravo zbog ove druge osobine, navedene u zakonu, uopšte ni ne mogu biti obrasli šumom. S toga i proizlazi, da faktički suvati ne mogu biti šume ni šumsko zemljište. Površina njihova doduše ima vrlo često slične osobine, kao što ih ima apsolutno šumsko tlo, samo u takvoj nadmorskoj visini, u kojoj šumsko drveće ne može više uspevati, pa se stoga i ne može nazvati apsolutnim šumskim. Pored toga mu osobine i nisu u svakom slučaju tako nepovoljne i slabe. § 36 z. o š. naglašava, da je zemljište suvata samo privremeno podčinjeno zakonu o šumama tj. do donošenja naročitog zakona. Gde postoje takvi naročiti zakoni o alpskim pašama (Dravska banovina), važe dakle ovi specijalni zakoni. Pošto nose ti alpski zakoni za »alpe« iste stroge odredbe o održavanju, kao što ih ima zakon o šumama za šume, to znači, da se ni alpe nesmeju pretvarati u drugu vrst kulture bez dozvole vlasti. Potrebna je na granici tih podvojenih područja nadležnosti razumna saradnja dotičnih stručnjaka vlasti. Ode specijalnih zakona nema, za ove pašnjake važe privremeno odredbe zakona o šumama, naravno samo one o šumskoj paši po §§ 30-37 (II deo z. o š.)i a ne i odredbe o postupanju sa šumama i šumskim zemljištima, naročito ne odredbe o pošumljenju, jer se fizički ne daju izvesti. Pored toga još i zabrana proširenja suvata na štetu šume (§ 89), te uvođenje »Knjige suvata« u svrhu evidencije (§ 90) konkretni su propisi zakona, koji važe za suvate. Olavni razlog propisa zakonodavčevog, da se suvati privremeno podčine zakonu o šumama, svakako je taj, da se može granica suvata vrlo lako proširiti na štetu šume na dole. Pored toga može biti još i taj razlog, da su ovim visokim predelima nad šumama šumarski stručnjaci najbliži. Na kraju je od važnosti napomenuti još i činjenicu, da je većina suvata u južnim i istočnim predelima naše zemlje u rukama državne šumske uprave. Ali kako smo istaknuli već gore, zakon o šumama je za »suvate« samo privremene i supsidijarne nadležnosti. Ad 2. Krš, goleti, živi p e s a k (b u j i č n a područja). Ova područja, premda su u glavnom zemljišta apsolutno šumskog značaja, treba ipak izdvojiti iz pojma šumskog zemljišta. Pro primo stoga, jer ih je zakon sam izdvojio i podvrgao posebnom postupku za pošumljenje (§§ 92—105), pro secundo, jer se ovde ipak ne radi o skroz apsolutnom šumskom tlu, već redovito o zemljištu, koje je izmešano sa pašnjačkim tlom, a mestimice čak i sa poljoprivrednom zemljom (doline). Razlog ovome je činjenica, da naša država raspolaže s tipičnim, neobično prostranim površinama t. zv. »Krašem«, koji predstavlja naročito pustu geološku formaciju uz vrlo nepovoljne pojave klime (bura, kraška žega), te se u milijonima hektara prostire od Sušaka i Kočevskih brda, preko Like, Dalmacije i Hercegovine \u stalno širem pojasu u Sandak i Crnu Ooru. 319 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 34 <-- 34 --> PDF |
Pored Krasa nalaze se u Južnoj Srbiji, poznate po većem obimu, Makedonske goleti. One su pod drugim geološkim i klimatskim uslovima postale puste površine, u glavnom uslovljene istočno kontinentalnom klimom, uz stepski karakter i naročito peščano-suve i šture forme zemljišta. Treća forma zemlje, koja je ovako izuzeta i ovamo uvrštena, su područja živog peska. Njega u našoj državi u srazmeri prema Krasu i Goletima ima u manjoj meri i nigde tako rasprostranjenog kao na pr. u Francuskoj ili u Nemačkoj. Kod nas se nade u tipičnoj formi većeg obima samo oko Deliblata u Banatu, a ponešto i duž obala Dunava pre i posle Đerdapa, te kod Đurđevca kraj Drave. Ovi oblici zemaljske površine po svome su značaju ili neplodno zemljište ili šume ili šikare ili pašnjaci. Poljoprivredno zemljište vrlo je retko i u malim površinama. Velik deo tih zemlijšta danas se eksploatiše najekstenzivnijim načinom paše, tako neracionalno, da podseća gotovo na nomadske načine pašarenja. Da su ovi oblici zemlje zauzeli ovako ogromne površine, leži donekle u fizičkoj i hemičkoj osobini njihovoj, u klimatskim prilikama, a donekle i u dejstvu ljudskom već iz davnih ranijih vekova. Današnja generacija uočila je svu privrednu štetu, koja leži u tom ogromnom kompleksu zemlje, jer se vrlo slabo iskorišcuje, te predstavlja gotovo mrtvu neplodnu i neiskorištenu površinu, koja se iz dana u dan kvari i slabi. Ne samo socijalni razlozi, već i higijenski, kulturni, a naročito privredni traže, da se problem tih tako reći pustih površina u našoj državi resi što pre i što bolje. Prvi pokušaj velikog i integralnog stila učinio je nov zakon o šumama, koji je radi sistematskog i jednoobraznog postupka (§ 112) sve ove površine potčinio izvesnom postupku, po kome se ima u glavnom apsolutno šumsko tlo izdvojiti, te privesti šumskoj privredi, dok bi se imali na ostalim površinama melijoracijom pedoloških prilika ostvariti dobri pašnjaci, koji će moći zadovoljiti potrebe tamošnjeg stanovništva. Prostrane površine imaju se dakle pretvoriti u bolje i hranjivije pašnjake, a uz niih možda isto toliko uzgajene šume. Na taj će način tlo, koje danas upravo zjapi pusto i neplodno, u buduće moći pružati raznolike mogućnosti egzistencije višestrukom stanovništvu, te nadomestiti pošumljenjem i sve one za šumu izgubljene površine, koje su zbog relativnosti svoga staništa pretvorene u zemljišta sa boljom vrstom zemljoradnje. I za krš, kakogod je inače uočljiv oblik toga zemljišta, ipak ni nauka ni zakonodavac nisu do sada dali zadovoljivu definiciju, jer se i kraški karakter menja prema prilikama položaja, naseljenosti, blizine saobraćaja itd. Za određivanje zemljišta, koja se imaju pošumiti uz paralelnu melioraciju pašnjaka, ustanovljene su zakonom naročite mešovite stručne komisije (§ 94), koje imaju svoj zamašan zadatak u roku od pedeset godina završiti (§ 93). Tehnički je posao po dosadašnjim iskustvima u pošumljenju krasa svakako moguć, samo ako budu dovoljna finansijska sretstva blagovremeno na raspoloženju. S obzirom na pitanje pojma »šume i šumskog zemljišta« u smislu zakona moramo konstatovati, da dolazi za pošumljenje ovim postupkom u obzir samo apsolutno šumsko tlo, ali je dato pod nadležnost označenih komisija mnogo više od apsolutnog šumskog zemljišta naime uopšte svo kraško, golo i živim peskom pokriveno tlo (§ 96). Predviđena komisija 320 |
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 35 <-- 35 --> PDF |
prosuđuje pored sposobnosti zemljišta za šumsku kulturu i minimum pašnjačkih površina, koje su potrebne za egzistenciju stočara, te propisuje glavne smernice za racionalno iskorišćavanje i njihovu meloraciju. Ovim opredeljenjima zakona njegova se kompetencija proširuje preko granice apsolutnog šumskog zemljišta u smislu zakona o šumama. Bujična područja zakonodavac u zakonu o šumama ne obraduje zasebno. On ih ali nesumljivo ubraja u kraška područja, navedena i okarakterisana u § 92. z. o š. Uostalom ona dolaze delimice i pod pojartl apsolutno šumskog zemljišta ili suvata, te time također pod nadležnost zakona o šumama. Još jasnije o tome govori specijalni Zakon o uređenju bujica od 20. 2. 1930. god. Time bismo okarakterisali sva zemljišta, koja su važna za pojam šume po novom Zakonu o šumama. Načelno ne spadaju u ovu raspravu ostala zemljišta, o kojima se radi indirektnih odnosa prema šumi nalaze izvesne odredbe u zakonu o šumama, a to su: 1) zemljišta podesna za arondaciju (§ 112), koja nisu šumska, te tek nakon izvršene izmene mogu doći pod pojam šumskog zemljišta; 2) zemljišta potrebna za prinudni put ili skladišta šumskih proizvoda, koja tek dosudom vlasti mogu dobiti značaj šumskog zemljišta (§§ 51—99); 3) strugare (§´ 88), koje su samo u pogledu odobrenja za podizanje podčinjene zakonu o šumama. Rezimirajući pri svršetku možemo ponovno istaći, da je sva komplikovanost zakonskih pojmova šume i šumskog zemljišta na kraju krajeva ipak upućena na postupak ustanovljenja činjeničnog stanja (quaestio facti), te time u prvom redu na zdrav razum stručnjaka, iznetog u odlukama vlasti. U tom smislu je dao C. H e y e r najrazgovetniju definiciju za zakonski pojam šume, kad je kazao, da je »šuma« odnosno šumsko zemljište ono, na kome postoje šumska prava (Forstrechte) i koja su podvrgnuta šumskoj policiji (Schwappach , Forstpolitik, ad. 6.). Ali pošto je nama stalo do toga, da šumska policija bude načisto o tome, koja će zemljišta na osnovu zakona o šumama potčiniti svojoj vlasti, izneli smo ovu definiciju na kraju, kako se ne bi smatralo na osnovu nje izlišnim ulaziti dublje u ovo osnovno i komplikovano, ali bitno pitanje zakona c šumama. Résumé. L´auteur explique ses pensées a . égard de quelques trous ayant lieu dans la Loi forestiere yougoslave de 1929 et concernant la définition de la foret et des terrains forestiers. 321 |