DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 3 <-- 3 --> PDF |
ŠUMARSKI ti ST GOD, 60 SEPTEMBAR 195b Ing. for. et abs. jur. VOJKO KOPRIVNIK (BEOGRAD) : PRINUDNI PUT PO JUGOSLOVENSKOM ZAKONU O ŠUMAMA (PASSAGE DE SERVITUDE D´APRES LA LOI FORESTIERE YOUGOSLAVE) Kakogod je razumljivo, da Zakon o šumama donosi i odredbe o načinu iznošenja šumskih proizvoda i upotrebi šumskih puteva u svrhe zaštite šuma i šumskog zemljišta, ipak iznenađuje, da medu tim propisima naidemo također na uređaj »prinudnoga puta«. Ova institucija po svom pravnom značaju svakako je bliža materiji civilnoga ili građanskoga prava nego kompleksu javnoga prava. Uvod. Priznavanje prava svojine na zemljištima: (Grundeigentum) te stvarna podela toga zemljišta sa njegovom praktičnom upotrebom povlači neminovno potrebu za međusobnom vezom tih zemljišta. Ove veze stvaraju putevi, drumovi, ceste i druga »saobraćajna sredstva«, kao što danas obično nazivamo kompleks tehničkih načina svih tih teritorijalnih spona. Ali pored najsavršenije mreže saobraćajnih sredstava nailazimo u životu na konkretne primere, u kojima izvesno zemljište nije spojeno sa javnim saobraćajnim sredstvom i to ili uopšte nikako ili na veoma nezgodan način. Državni ili javni interes nije u svima tim slučajevima tolik, da bi se radi tih potreba sagradio naročito novi javni put Prema tome nastaje za ovako »zatvoreno«, od tuđih zemljišta opkoljeno zemljište izvesna nevolja i stanje nužde. Jer bez veze sa javnim saobraćajnim sredstvom ljudima nije moguće doći do zemljišta ni od njega niti ga obrađivati, iskorišćavati odnosno ma kako privredno upotrebljavati. Da bi se nevolje ove vrste uklonile, pravni poredak u ljudskim zajednicama već u rano doba civilizacije pokazuje uređaje, koji dopuštaju prolaz preko tuđih zemljišta. Uređaji, kao što ih nalazimo kod raznih naroda, predviđeni za uklanjanje takvih nevolja vrlo su različiti po svome pravnom značaju, pa ćemo o tome kasnije potanje raspravljati. Za sada konstatujemo, da takvim svrhama može da posluži više pravnih sredstava. U prvom redu moramo da istaknemo kao najobičnije takvo sredstvo međusobni dogovor i sporazum, u daljem ugovor, sa odgovarajućim sadržajem. U izvesnim primitivnim zajednicama predviđa pravni poredak reprezentantima iste (u zadrugama načelstvu) pravo da takve nevolje na 461 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 4 <-- 4 --> PDF |
prikladan način uzajamnim popuštanjem suseda odstrane. Treća tipična forma je uređaj, po kome se nadleštvima administrativne vlasti dodeljuje pravo intervencije i određivanja potrebnih mera za ukinuće stanja nužde. Na kraju se osigurava mogućnost rešenja takvog stanja privredne nevolje institucijama građanskog prava putem presude redovnog suda. Ova institucija zove se onda zapravo pravo o nužnom prolazu ili prinudnom putu. Historijat. Promatrajući historički razvoj pravnoga uređaja prinudnoga puta, nailazimo u prvim počecima na primitivne odnose između zemljišnog poseda, kod kojih uopšte nema potrebe za istim. Mi mislimo ovde na! razne forme zajedničkog vlasništva, kao što ga vidimo još i danas u zajedničkim pašnjacima, šumama itd. Nasuprot tome pojavljuje se u najcivilizovanijim državama faktično stanje, u kome opet savršena izrađenost putnoga sistema pravi takve uređaje suvišnima. Grčko i rimsko pravo. Već staro grčko pravo iz doba Solonai poznavalo je pravo nužnog prolaza preko tuđih zemljišta, na pr. radi snabdevanja vodom. U starom rimskom pravu nailazimo ali već od Zakona od XII tablica na brojnije pravne uređaje, koji dozvoljavaju prelaz preko tuđeg imanja, tako na pr. za slučaj sakupljanja plodova palih na tuđe zemljište, pravo sledovanja roju pčela, pravo rudarima da kopaju i traže rude itd. Kaio uređaj najsličniji prinudnom putu pojavljuje se prvo »iter ad sepulcrum« uz takozvani »jus sepulcri«, dakle pravo pristupa ka grobnici preko tuđeg imanja, u krugu sakralnoga prava. Po starom rimskom običaju sahranjivali su se naime pokojnici uz ceste i drumove, što još danas dokazuju mnogi ostaci nadgrobnih spomenika, na pr. duž poznate Via Appia. Ako grobnica nije imala dostupa sa javnoga puta ili ga je u toku godina izgubila, dozvoljavala je vlast (dvojbeno da li sudska ili administrativna) prelaz preko tuđeg zemljišta radi obavljanja posmrtnih ceremonija, obavljanja žrtava žrtvenicima, molitvi, osvećivanju itd. Još kasnije pojavljuje se institucija prinudnoga puta, doduše mnogo kasnije, u rimskom agrarnom pravu naročito u kolonijama. Limites, t. j . granice zemljišta, bili su ujedno i putevi, za koje je bilai propisana širina prema važnosti u mreži od 5 do 40 stopa. Agrimensores, rimski geometri, koji su takve puteve odmerivali, ujedno su određivali i širinu istih, koja se nije smela ničim zagrađivati. Ovi »limites« imali su redovito karakter javnoga puta: »omnes enim limites secundum legem colonicam itineri publico servire debent« (F r o n t i n u s. De controversiis, Ca R. Thulin, Pag. 10). Imamo očuvane pravilnike iz prvog stoleća posle Hr. rođenja, u kojima agrimensores daju upute za osnivanje i sprovođenje novih puteva, te uz to dodiruju i pitanje nužnih prolaza. Tako agrimensor S i c ulu s Flaccus , u ovome delu »De controversiis agrorum« (CaR. Thulin, Pag. 110): »Ad omnes autem agros semper iter liberum est, nam aliquando deficientibus vicinalibus vus per agros alienos iter praestatur . . . Ut dicimus, viae saepe necessario per alienos agros transeunt«. Prirodno je, da se je po ovakom shvaćanju iz nužnih obzira prema poljoprivredi u cilju, da bi se omogućilo na svakom zemljištu njegovo prirodno iskorišćavanje, dozvoljavao prinudni put t. j . takav put, koji zahteva od sopstvenika tuđeg imanja, da ga trpi i da mu se ne odupire. Ali ipak određene kodifikovane institucije prinudnoga puta u klasičnom rimskom pravu još nema. 462 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 5 <-- 5 --> PDF |
Germansko pravo. Germansko pravo već od najstarijih vremena nije poznavalo vlasništvo zemljišta u onoj krutoj i isključivoj formi kao rimsko pravo, već ga je zamišljalo vazda opterećenog raznim pravima, većim delom javnoga značaja. U prvobitnoj formi germanske seoske zadruge (Markgenossenschaft) bila je pravna institucija prinudnog puta izlišna, jer je pretstavništvo zajednice rešavalo u svima sličnim pitanjima tako suvereno, da do kakvog stvarnog stanja nužde ove vrste nije moglo ni da dođe. Medu članovima tih seoskih zajednica poštovalo se već zarana načelo susednoga prava, da si moraju svi zadrugari uzajamno dozvoljavati pristup (»Weg und Steg geben«). Meda (marka, limes) u tim zemljama nije služila za prolaz u onoj meri, kao što je to bivalo u latinskim kolonijama. Veštačko građenje drumova i velikih strateških komunikacija (Chausee), naročito za prolaz vojske, naučili su germani tek od Rimljana. Putevi druge vrste ´(Landstrasse) i obični seoski putevi (Gemeindewege) postojali su kao javna saobraćajna sredstva već od starih vremena, te su se održavali kasnije stanovitim dažbinama (Maut, Wegzoll). Upotreba seoskih puteva nije bila dozvoljena tuđim seljanima. Pored toga bilo je puteva sasvim privatne prirode, sa isključivim pravom upotrebe sa strane vlasnika. Nužni se prolaz u germanskom pravu izobličio u izvesne tipične oblike u lovnom pravu i pravu ribolova, po kome je bilo dozvoljeno u cilju izvršivanja lova, gonjenja i sledovanja divljači, kao i u svrhe upražnjavanja ribolova slobodno prolaziti preko tuđeg zemljišta, te se služiti prolazom duž obala reka, jezera, mora itd. Recipirano pravo. Tokom recepcije rimskoga prava u germanskim područjima preuzeta je takode latinska teorija o vlasništvu (svojini), možda još kruće i strože, nego što je postojala u nauci Rimljana. Osobito se je isticala od sada principijelna neograničenost prava svojine prema ranijim germanskim shvaćanjima i to naročito i kod zemljišnog vlasništva. Ipak su bili zadržani u punoj meri legalni servituti prema susednim imanjima (Nachbarrecht), po primeru Pandekta. Na ovo je germanske naučnike nagnala konkretna raspodela zemljišta u domaćim zemljama, kojih mreže puteva i naseljenost nije bila ni izdaleka tolika u ono vreme, kao što je postojala u latinskim predelima Evrope. Pravna misao, da si pojedina agrarna zemljišta moraju biti uzajamno u pomoć, te da moraju radi ove potrebe katkad trpeti izvesna ograničenja svoje zemljišne svojine, nalazi se stoga stalno i u teoretskim pravnim knjigama. Tako I h e r i n g kaže, da bi značilo pravo svojine na zemljištima za praksu onesposobiti, ako bi se na nj primenjivala sva stroga konsekvenca toga naučnoga pojma (Geist des röm. Rechtes, Pag. 94). Partikularno i izjednačeno nemačko pravo. Već u nemačkom partikularnom privatnom pravu postoji načelna misao za potrebom dozvoljavanja prinudnoga puta, ali sa raznim shvaćanjima o suštini toga prava, dok nije izjednačeni opšti građanski zakonik (ABG. od 1 jula 1896) de lege lata pravo prinudnoga puta (Notweg) sistematski uvrstio u poglavlje o sadržaju prava vlasništva, te konačno formulisao u §-u 124. Na skoro isti način to pitanje rešava i projekat Mađarskog građanskog zakonika, objavljen sa strane Kr. ug. Ministarstva pravde u Budimpešti, 1914 god., u §§ 406 itd. 463 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 6 <-- 6 --> PDF |
Francusko pravo. Napoleonov Code civil (1807) uvrstio je odredbe o prinudnom putu medu zakonske Servitute (Servitudes etablies par la loi, Liv. II, tit. IV). Sa izvesnim izmenama Zakonom od 20 VIII 1881 god. važe odredbe art. 682 do 685 »Du droit de passage«. Propisi naklonjeni su više onome, koji se nalazi u stanju nužde. Slučaj potpune oskudice izlaza odnosno pristupa ka zemljištu proširen je i na slučajeve nedovoljne i neprikladne veze sa javnim putem. Pošto je Code civil, kao opšti građanski zakonik, pravo prinudnog puta regulisao, ovog uređaja i nema u Francuskom zakonu o šumama, (Code forestier od 31 maja 1827). Englesko pravo. Zakonodavstvo Velike Britanije zapravo ne poznaje pravo prinudnoga puta (Common law.). Svakako ima to svoj razlog u srazmerno lakom terenu i opštoj pristupačnosti agrarnih zemljišta sredstvom razvijene saobraćajne mreže. Ipak postoji i tamo pravno shvaćanje, da se mora iz razloga pravičnosti svako zemljište po dužnosti podupirati sa strane susednog zemljišta. A za slučaj, da neko deo svog imanja otuđi, zakon mu daje pravo, da mu se otvori prinudni dostup t. j . way of necessity. Ovo pravo je naravski mnogo uže i veoma stešnjava mogućnost primene, pošto se oslanja na uslov, da su oba zemljišta ranije bila u istoj ruci, u istom vlasništvu. Pravo carske Rusije. Po predratnom civilnom pravu carske Rusije i to po zbirci zakona iz godine 1833 »Swod Zakonow« knjiga X, pravni poredak poznaje vrlo mnogo ograničenja svojine iz obzira prema susednim zemljištima, te medu njima i uređaj nužnog prolaza u čl. 448. Po ovom propisu priznaje se svakom posedniku, kome pripada pravo iskorišćavanja agrarnih zemljišta ili upražnjavanje zanata na poljoprivrednim posedima države ili privatnika, i pravo pristupa do istih, peške ili kolima. Ovo pravo priznaje se vlasniku zemljišta, kao i uzufruktuaru i zakupcu, ali važi samo za slučaj da nema nijednog prilaznog puta. Oskudica puteva mora dakle da bude apsolutna. Ali zato nema odredbe o dužnosti naknade štete, već se taj prolaz morao trpeti besplatno, iz razloga dužnosti uzajamne pomoći medu zemljišnim komšijama. Pravo bivše kr. Crne Gore. Građanski zakonik biv. kr. Crne Gore, ili kako se zove »Opšti imovinski zakonik« od godine 1888, ima pred odeljkom o službenostima poglavlje o pravu po susedstvu »Raspis V o pomedaškoj ugodbi«, (Nachbarrecht). U tome se predviđa i norma o prinudnom putu (čl. 115, 116). Stoga Raspis o šumama broj 2404, Cetinje, od 16 aprila 1909 god., koji je na području Crne Gore zamenjivao specijalan zakon o šumama do protegnuća Srpskog zakona o šumama nakon ujedinjenja Ukazom od 30 juna 1919 god., i nema naročite odredbe, kojom bi se statuisao ovaj uređaj za iznošenje šumskih produkata iz šume. Pravo Kr. Srbije. Srpski građanski zakonik od 11 marta 1844 ,rađen po uzoru Austrijskog opšteg građanskog zakonika od 1 juna 1811 god. sadrži u §-u 341 uređaj prinudnog puta, te ga donosi po sistemu u VIII glavi »o službenostima«. Ovo pravo ima očiti karakter legalnog servituta, koji postoji i bez upisa u javne knjige. Za upotrebu takve služnosti mora se dati vlasniku poslušnog dobra punu naknadu štete, »jer zakonske službenosti nisu besplatne« (O. K. S. od 8 X 1874, br. 4143). 464 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 7 <-- 7 --> PDF |
Srpski zakon o šumama od 30 marta 1891 god. sa izmenama i dopunama do 23 marta 1904 god. pozna uređaj prinudnog putai samo kao pravo države, odnosno kupca drva iz državne šume (član 40). To ima svoj razlog verovatno u tome, da su bile šume velikim delom u državnom vlasništvu te redovno tako udaljene od inače oskudnih saobraćajnih sredstava, da se je ovo prekarno stanje odsečenosti od javnih puteva osećalo najjače u državnom šumskom gazdinstvu. Citirana odredba predviđa, da se imaju državni organi, odnosno kvalifikovani kupci prvo dobrovoljno sporazumevati sa sopstvenicima tuđe baštine, uz naknadu učinjene štete. Ako pregovori ne uspiju, rešavaju u stvari Okružni šumari u sporazumu sa mesnom opštinskom vlašću, uključivo i o pitanju naknade štete, protiv čega nema mesta žalbi. Dakle dosta jednostrano shvaćena dužnost, sa sličnim načinom rešavanja. Bivše austr. pravo. U austrijskom Opštem građanskom zakoniku (ABGB. od 1 juna 1811 god.) nije namerno, već pukim slučajem prilikom poslednje redakcije projekta izostala naročita odredba o prinudnom putu. Randa u svome delu »O pojmu vlasništva po austrijskom pravu« (Pag. 102) doduše vidi mogućnost konstrukcije pravnog zahteva za prolaz preko tuđeg imanja u privremenom stanju nužde po osnovu odredbe §-a 364 toga zakonika. Ipak i po njegovom mišljenju ovaj propis, koji doduše sužava pravo raspolaganja svojinom s obzirom na prava trećih lica i s obzirom na zakone za, održavanje i unapređenje opšteg blagostanja, nije u stanju da pruža jasan i određen pravni osnov za zahteve prinudnoga puta. Tek specijalnim zakonom o nužnim prolazima od 7 jula 1896 ovo je pitanje u krugu civilnoga prava rešeno na širokoj bazi. sa određenom kompetencijom rešavanja pred redovnim građanskim sudovima. Iz dosada iznetoga možemo razabrati, da se kod svih većih evropskih naroda počev od doba jače naseljenosti i potanje raspodele zemljišnog vlasništva pojavljuje težnja, da se u pravnom poredku tome teškom, bezizlaznom stanju pojedinog zemljišta na izvestan način doskoči. Tamo gde je od Rimljana preuzet isključivi pojam svojine, ma da modifikovan po nacionalnom pravu, pokazalo se izvesno uređenje pitanja o nužnom prolazu preko tuđeg zemljišta gotovo neizbežnim. Pravni osnov i suština prava. Mi smo gore istakli, da je tokom evolucije uređaja o prinudnom putu ovo stanje nužde u privrednom životu rešavano po vrlo različitim metodama, putem sporazumevanja stranaka, putem odluke seoskih predstavništava, putem odluke administrativnih vlasti i putem presude građanskog suda u civilnom sporu. Kad je razvoj formalnog udejstovanja ovog prava bio toliko raznolik, da se pojmiti, da i suština toga prava nije uvek i svuda; jednako shvaćena. U teoriji razvile su se četiri značajnije ideje o uređaju nužnoga prolaza odnosno prinudnoga puta. Naročito je Menzel u svome delu o prinudnom putu (Das Recht des Notweges) ove teorije razgovetno i jasno razradio. Najjednostavnija i opštem shvaćanju najbliža je teorija, koja smatra uređaj pravno opravdanim na osnovu stanja nevolje i nužde, u kome se nalazi sopstvenik imanja, koje nema pristupa. Jasno je, da takav položaj zemljišta predstavlja stvarno teško stanje za vlasnika, jer mu preti nemogućnost privrednog iskorišćavanja i time efektivan gubitak toga 465 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 8 <-- 8 --> PDF |
zemljišta iz svog imetka. Juristička ideja, koja opravdava uređaj prinudnoga puta, slična je, ali ne istovetna onoj, koja se predviđa u §-u 1306/a ABGB., pa i onoj, ´koja po §-u 25 našeg novog Krivičnog zakona daje pravo sudiji, da kaznu za protivpravno delo u stanju nužde ublaži, ili učinioca uopšte oslobodi kazne (Notstand). Ipak moram upozoriti, da se radi u ova dva slučaja o nešto drukčijem stanju nužde nego što ga pretpostavlja uređaj prinudnoga puta. U njima se po pravnom pojmu radi o jednom momentanom stanju nužde, dok je to teško stanje kod nužnog prolaza, ma da je i tu obično privremeno, ipak trajnije i po egzistenciji duže. Ovome shvaćanju odgovara i naš termin »nužni prolaz«. Zahtev za nužnim prolazom ima dakle po ovoj teoriji svoj pravni osnov u stanju nužde, koja stvara opravdanost opterećenjima tuđih zemljišta. Druga teorija oslanja se na civilno-pravni princip pravičnosti (aequitas, Billigkeit). Quod tibi non officit et alteri prodest, praestare te oportere. U obrazloženjima k austr. Građanskom zakoniku ova se teorija naročito zastupala, te se forsirala zamisao, da se može dužnost podnašanja tereta; prinudnoga puta već iz ovog »pravnog principa deducirati, bez naročite potrebe osnivanja servituta, »jer zakon ni zavist ni zloradost (pakost) ne podupire«. Ova teorija odgovarala bi, kad tereti prinudnoga puta ipak katkad ne bi značili osetno ograničenje i oštećenje opterećenog vlasništva. Kao treća navodi se tako zvana ekspropriaciona teorija, koja polazi sa stanovišta, da je prinudni put poljski (predialni) Servitut, koji se ustanovljava odlukom upravne vlasti. Ovo znači, da se tom institucijom daje pravo na delimičnu ekspropriaciju izvesnih prava svojine (sadržaj servituta). Odluka vlasti je konstitutivna. Dužnost, da vlasnik opterećenog zemljišta mora da trpi ograničenja svojine, posledica; je servitutnog prava. Pravo prestaje isto na osnovu odluke vlasti. Pravo na naknadu (Entgeld) postoji i onda, ako nema stvarne štete. Naknada se traži ekspropriacionim postupkom. Određivanje prinudnog puta i ustanovljenje naknade načelno su ostavljene zvaničnoj kompetenciji administrativnih vlasti. Ova teorija primljena je u stanovitoj meri uređajem prinudnoga puta po biv. a;ustr. Zakonu o šumama i hrv. Zakonu o nužnim prolazima iz 1906 godine. Poslednja, četvrta od poznatih pravnih teorija o prinudnom putu je ona, koju u glavnom zastupa nemački Građanski zakonik (BGB. 1896) i kojoj je bitni juridički oslonac pravo, koje potiče iz susednog odnosa (Nachbarrecht). Temelj ovome stanovištu vodi svoje poreklo od shvaćanja po starom germanskom i donekle slavenskom pravu, da su naime zemljišni susedi u mnogo čemu upućeni jedan na drugoga, pa i na uzajamnu pomoć za slučaj nevolje. Ovaj nazor potiče iz vremena, kad se poznavalo skoro isključivo kolektivno vlasništvo zemljišta. Prava i dužnosti po ovoj teoriji nastaju ipso jure. Sam uređaj spada po civilnom sistemu pod glavu o sadržaju prava vlasništva, odnosno njegovih ograničenja. Stoga juristički po ovakvom shvaćanju uređaj o prinudnom putu i nema veze sa institucijom servituta. I naziv »legalni Servitut « je po ovoj teoriji netačan i samo zbunjuje. Naš izraz »prinudni put«, nasuprot izrazu »nužni prolaz«, odgovara ovome shvaćanju, jer se smatra dužnost nešto trpeti ili snositi kao primarna, a pravo na zahtev prolaza 466 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 9 <-- 9 --> PDF |
sa strane ovlašćenog tek sekundarnom posledicom prethodne dužnosti. Spor po pravu prinudnog puta je spor po obimu prava svojine i prema tome spada u građansko, a ne u javno pravo. Presuda građanskog suda ima samo deklarativan značaj, a tužba samo svrhu da se dužnost ograničenja vlasništva po obimu i načinu ustanovi i konkretizuje. Pravo nastaje, čim nastupi objektivno stanje nužde. Pravo ne zastareva. Ono prestaje, čim stanje nužde prestane. Sudskom presudom se ne osniva novo stvarno pravo, kao po shvaćanju ustanovljenja servituta. Stoga i zabeleška u zemljišnim knjigama nije potrebna. Naknada se može tražiti samo u slučaju stvarnoga oštećenja. Dok se bez takve štete (zimi preko snega) mora teret prosto snositi. Ošteta se može tražiti običnom građanskom parnicom. Sve akcije po ovom uređaju na osnovu ovako shvaćene pravne prirode spadaju pred redovni građanski sud. Ova teoretična razmatranja, ma kako bila važna de lege ferenda, imaju ipak i za prosuđivanje već kodifikovanih uređaja svoj koristan značaj, jer nas pobliže upoznavaju sa jurističkom suštinom te institucije. Zakonodavstvo u praksi se nije, — osim možda u nemačkom BGB., — skoro nigde strogo pridržavalo tih naučnih teorija u svima njihovim tančinama, već se je pitanja latilo više manje iz stvarne potrebe za regulacijom izvesnog nezdravog i štetnog stanja u pravnom poretku. Tako je bilo naročito u biv. Austriji, ka:d je u Zakon o šumama od 3 prosinca 1852 uneta i odredba o prinudnom putu §§ 24 i 25. U savremenim zakonima o šumama odredbe o prinudnom putu uopšte više nema. Uređaj se donosi u građanskom zakoniku ili se reguliše na široj bazi specijalnim civilnim zakonima. Po svojoj pravnoj prirodi uređaj začelo i ne spada u zakon o šumama. Tako bavarski Zakon o šumama na pr. i nema odredbe o prinudnom putu. Konstatovati ali moramo, da je ovo pravo prinudnog puta za šumarske potrebe bilo regulisano često već i u šumskim redovima (Ordonan.se, Forstordnungen), koji su prethodili zakonima o šumama zadnjeg veka. Za naš novi Jugoslavenski zakon o šumama može se svakako tvrditi, da je preuzeo uređaj prinudnog puta iz biv. Austrijskog i mađarskog zakona o šumama (Z. o. š. od 3 prosinca 1852 §§ 24, 25 i Zak. čl. XXXI od 1879 god. §§ 178, 179), koji su važili na odnosnim pravnim područjima bivše austrijske i bivše ugarske teritorije. Mi smo gore istakli, da je u austr. Opšt. grad. zakoniku (ABGB. iz 1811) specijalni uređaj prinudnog puta izostao redakcionom omaškom. Do četrdesete godine prošlog veka, kad se počelo u Beču ozbiljno raditi i pripremati projekat savremenog Zakona o šumama, osećao se ovaj nedostatak građanskog zakonika već toliko jako, a naročito u šumskom gazdinstvu, da su ga stručnjaci uneli u krug toga zakona, kako bi se bar za potrebe šumskoga gospodarstva to pitanje resilo. Stoga su medu odredbe o iznošenju šumskih proizvoda unete, pored isto tada aktuelnih odredaba o splavarenju, i odredbe o prinudnom putu. Ove odredbe stvarno su donele vrlo osetnu olakšicu po tadanji pravni poredak, premda samo za uzan krug potreba u šumarskom gazdinstvu. Takvo parcijalno rešenje toga pitanja naravno nije moglo zadovoljavati širim potrebama i tako je došlo u Beču 7 jula 1896 do kodifikacije novog specijalnog Zakona o nužnim prolazima, koji je još danas na snazi u pravnim područjima Slovenije i Dalmacije (Apelacionih sudova u Ljubljani i Splitu). 467 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 10 <-- 10 --> PDF |
U poslednjoj alineji §-a 1 predviđao je taj Zakon, da se prinudni put za šumske nekretnine ne može izdejstvovati po ovom specijalnom zakonu, svakako zbog postojećeg uređaja u Zakonu o šumama. Ali ovaj novi specijalni Zakon o nužnim prolazima obradio je pitanje na tako širokoj bazi i s obzirom na potrebe modernih privrednih prilika, da je šumski posed naročito veleposed dosta teško osetio ovo isključenje od upotrebe i blagodati tog savremenog zakona. Zajednička akcija šumarskih i trgovačko- industrijskih organizacija postigla je, da je na kraju Zakonom od 9 januara 1913 god. (RGBI. No 7) ova isključujuća klauzula §-a 1 ukinuta. Time je novi specijalni zakon o nužnim prolazima od 1896 god. na gore označenim područjima stupio u važnost također za šumski prinudni put. Premda su ostale uporedo sa njim još i na snazi odredbe Zakona o šumama, po kojima je pitanje prinudnog puta rešavala politička vlast, ipak je u većini slučajeva, osobito većeg obima, od sada upotrebljavan put redovite parnice pred građanskim sudovima na osnovu cit. specijalnoga zakona. Na području biv. kr. Hrv. i Slav. donet je po tome uzoru Zakon o nužnim prolazim aod 6 VI 1906 god., ali kao upravni Zakon. Za principijelno preuzimanje uređaja o prinudnom putu u novi Jugoslovenski zakon o šumama pre svega je govorila činjenica, da to pitanje prinudnog puta u Jugoslaviji još nije regulisano na jedinstven način. Ali premda je ovaj uređaj u načelu preuzet, ipak se mora naglasiti, da je prema ranijim propisima vidno izmenjen i dopunjen, tako da se njime donosi stanovito novo uređenje institucije prinudnoga puta, za sva ujedinjena pravna područja Jugoslavije. Termin »prinudni put«. Pre nego što uđemo u potanje raspravljanje uređaja prinudnog puta po novom pravnom stanju, mislimo da se osvrnemo u nekoliko i na karakteristiku dvaju tehničkih termina, koja smo do sada upotrebljavali promiskue, a to su izrazi »prinudni put« i »nužni prolaz«. Na prvi pogled se dade primetiti, da termin »prinudni put« naglašava više nasilni karakter uređaja prema susedu, koji ga mora silom zakona da snosi i da trpi, kao ograničenje svoga prava svojine. Dok se s druge strane izrazom »nužni prolaz« ističe više manje stanje nužde, u kome se nalazi onaj, kome želi pravni poredak da priskoči u pomoć. »Nužni prolaz« bio bi po našem mišljenju savršen termin za uredaij prava slobodnog prolaza u stanju nužde zbog elementarnih nepogoda, kao što nastalje kod poplava, većih zasipa, požara i si. (§ 358 Srp. ogz. i § 495 ABGB.) ili možda još za uređaj dozvoljenog prolaza radi vijanja rojeva pčela (Srp. ogz. § 240) ili odbeglih životinja (ABGB § 384), u kojim je slučajevima prolaz preko tuđeg zemljišta stvarno nuždam prolaz, takođe u smislu običnog lajičkog govora. Po našem znanju dakako ovaj uži pojam termina »nužni prolaz« do sada nije uveden u pravnu nauku, već se upotrebljava u svoj širini za sve vrste opterećenja nužnim prolazima kao i prinudnim putem. U tome smislu preveden je i izraz »Notweg « po austr. Zakonu o nužnim prolazima od 7 jula 1896 (RGBl. 140), koji važi još i danas na gore istaknutim pravnim područjima. Prinudni put po Z. o š. iz 1929 god. Uređaj, koji želimo u ovoj raspravi potanje obraditi, zove se po samom tekstu zakona »prinudni put«. Vidi §§ 81 lal. 2, 82, 83, 85, 86, Z. o š. od 21 XII 1929. Stoga ćemo se i mi služiti od sada dosledno ovim terminom te upotrebljavati izraz »nužni prolaz« samo, kad budemo govorili o citiranom Zakonu o nužnim prolazima od 7 jula 1896 ili o hrv. Zakonu od 6 VII 1906. 468 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 11 <-- 11 --> PDF |
Opšte napomene. Da je uređaj prinudnog puta preuzet u naš novi izjednačeni Zakon o šumama, ima svoj razlog — osim toga da je zatečen u predašnjem zakonodavstvu — svakako još i u važnim drugim momentima. Drvo, koje je postalo u toku razvoja ljudske civilizacije glavnim i najvažnijim šumskim proizvodom, pretstavlja po svojim fizičkim osobinama tako glomazan i kabast materijal, da je za mogućnost njegove racionalne eksploatacije i uporabe vazda presudno pitanje transporta. U tome transportnom pitanju je pitanje javnih prometnih sredstava deo opšte saobraćajne politike, te samo posredno tangira interesnu sferu šumskog gospodarstva. Ali pitanje dopreme šumskih proizvoda od mesta produkcije (šume, skladišta) pa do spoja sa javnim prometnim napravama zadire još i danas u srž interesa šumarske privrede. Iako to pitanje prinudnoga puta za vreme donošenja novog Jugoslovenskog zakona o šumama još nije bilo zakonski izjednačeno, mogućnost izvoza šumskih produkata pretstavlja tako eminentan interes u šumskoj privredi, da kraj naših opštih saobraćajnih prilika bezuvetno opravdava zakonodavčev gest, kojim je odgovarajući uređaj plasiran takode u novom Zakonu o šumama. Tekst, na koji se oslanja ova rasprava, daju §§ 81 do zaključno 86 Jugoslavenskog zakona o šumama od 21 XII 1929 godine. Zakonski preduslovi. Pravo traženja prinudnog puta po cit. §-ima Zakona o šumama vezano je za sledeće pretpostavke: 1) da izvoz šumskih proizvoda iz šume do javnog saobraćajnog srestva nije moguć na drugi način ili drugim pravcem; 2) da je taj drugi način ili pravac nesrazmerno skuplji; 3) da šteta, koja bi nastala prinudnim putem, nije veća od koristi, koju isti pruža ovlašteniku; 4) da između vlasnika šume ili šumskih proizvoda i vlasnika nekretnina, koje bi trebalo opteretiti prinudnim putem, nije došlo do dobrovoljne nagodbe. Iz ovoga možemo razabrati, da je prema ranijem pravnom stanju pravo zahteva za prinudni put prošireno od vlasnika šuma još i na vlasnika šumskih proizvoda, dakle redovito i na kupca istih. S druge je strane to pravo izrekom ograničeno preduslovom, da mu mora biti korist veća od nanesene štete. Svrha uređaja. Stanje vlasnika šume odnosno vlasnika šumskih proizvoda, koji nema mogućnosti izvoza, svakako je teško stanje nužde. Takvom teškom položaju šumovlasnika želi zakonska institucija da doskoči. Pošto je ovaj uređaj uvršten u zakon javnopravne prirode, kao što je Zakon o šumama, zakonodavac je ovaj interes, koji se njime zaštićuje — a to je pravo na mogućnost iskorišćavanja šuma normalnim iznošenjem njenih proizvoda — svakako smatrao i javnim interesom. Gledište germanskog prava je na primer iz osnova drugojače. Nemački Opšti građanski zakonik (BGB § 917) smatra to pravo prinudnog puta privatnopravnom institucijom i to zakonskim ograničenjem zemljišne svojine na osnovu susednih odnošaja (Nachbarrecht). I cit. austr. Zakon o nužnim prolazima od 1896 god. na dalmatinskom i slovenačkom pravnom području takode ga smatra civilnopravnim ograničenjem prava svojine, ali u nešto drugom obliku, kao što smo ranije videli, naime bližem uređaju zakonskih servituta. 469 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 12 <-- 12 --> PDF |
Iz preduslova da mora eventualni drugi način ili pravac biti nesraizmerno skuplji, proizlazi, da iz prostog razloga udobnosti, obične veće koristi ili celishodnosti to pravo ne može da pripada. Takvom, samo nezgodnom stanju ne bi se teoretski mogao priznati javni interes tolike težine, da bi se njime pravdalo ograničenje prava svojine, koje je po našem Ustavu i po našim građanskim zakonima zagarantovano i načelno zaštićeno. Kad bi na pr. vlasnik šume izgradnjom mosta mogao sebi stvoriti vezu sa javnim putem, ali bi taj most bio vrlo skup, prema vrednosti i količini za izvoz spremljenih šumskih proizvoda, vlast će ipak moći priznati i stvarno dosuditi. Jer po tekstu zakona (§-a 81) svaki je vlasnik susednog zemljišta »dužan dozvoliti« iznošenje šumskih produkata preko svojih zemljišta. O tome, da li se mora dozvoliti prinudni put i onda, ako je vlasnik šume sam na pr. parcelacijom ili otprodajom skrivio svoje prekarno stanje, Zakon o šumama ne kaže ništa. Ali zahtev pravičnosti traži, da se takvog vlasnika prvo uputi na one, kojima je svoj dosadašnji izlaz ustupio. Sadržaj i obim prava. Sadržaj prava sastoji se u tome, da se može u slučaju, da zbilja postoje sve zakonske pretpostavke, sa strane vlasnika šume odnosno šumskih proizvoda tražiti od vlasti, da im se odredi konkretan pravac, veličina, način i rok upotrebe puta preko tuđeg zemljišta. Dalje mora vlast u roku od 30 dana, od dana predaje molbe, doneti odluku, te ako se tome ne protivi kakav javni interes( na pr. kroz ograđena dvorišta, preko fabričkih prostora, kuća i si.), mora im to pravo i priznati i stvarno dosuditi. Jer po tekstu zakona §-a 81 svaki je vlasnik susednog zemljišta »dužan dozvoliti« iznošenje šumskih produkata preko svojih zemljišta. Vlasnik susednog zemljišta mora dakle da trpi — naravno uz pravednu otštetu — da se taj izvoz preko njegovog zemljišta vrši, te tom izvozu ne srne smetati niti ga sprečavati. § 85 Z. o š. određuje, da ovo pravo stupa na snagu danom izvrsnosti odluke o dozvoli prinudnog puta uz isplatu otštete odnosno uz deponovanje iste kod vlasti. Put po ovom uređaju odobrava se iz privatnih interesa, a ne i u javne svrhe. Naravno mora vlast i svakoga, kome je jednom priznala ovlašćenja zakonom vezana za uređaj prinudnoga puta, u njegovome pravu upotrebe i zaštititi, te ga upravnim sretstvima čuvati svakog protipravnog napadaja. Rezimirajući prema iznetome, postoji dakle pravo po tome uređaju u sledećim zahtevima prema opštoj upravnoj vlasti: 1) da se konstatuje postojanje zakonskih pretpostavki; 2) da se opredeli sadržaj prava po pravcu, načinu upotrebe i trajanju; 3) da se nesmetana upotreba obezbedi. Prinudni put se može tražiti samo radi iznošenja »šumskih« proizvoda, i to i glavnih i nuzgrednih. Kao šumski proizvoda u smislu zakona imaju se prema tome smatrati svi oni produkti, koje daje šumsko zemljište i koje šumarska nauka ubraja među glavne i nuzgredne šumske proizvode. To su u glavnome: drvo u svima sirovim oblicima, drveni ćumur, ovršci, granje i kora, lišće i stelja, sadnice, seme, smola, plodovi, katran, trava i drugo bilje, jagode, gljive, mahovina, humus i si. U manjem obimu eksploatacije, dok se još ne radi o rudarskim preduzećima, treba uvrstiti 470 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 13 <-- 13 --> PDF |
ovamo i pesak, šljunak, zemlju, kamenje, treset, sadru i si., jer se i ovo u stvari vadi iz šumskog zemljišta, te se prema tome može smatrati proizvodom istoga. Ovi šumski proizvodi ne moraju poteći iz sopstvene šume. Oni mogu biti i kupljeni, samo moraju biti, kao što smo istakli, »šumski« proizvodi. Kao takvi opet ne moraju biti smešteni baš na šumskom zemljištu, već se mogu sa svakog mesta, koje pokazuje zakonske pretpostavke ovog uređaja, nakon izdate dozvole vlasti iznositi preko tuđeg imanja. I ovo je jedna od bitnih novosti prema ranijem pravnom stanju. Do šume, koja na pr. ne daje nijedan šumski produkt za izvoz, kao što je slučaj kod stanovitih zaštitnih šuma, dostup ili prilaz ne može se tražiti po ovom uređaju Zakona o šumama. Dalje treba razlikovati, da Zakon o šumama za legitimaciju traženja prinudnoga puta zahteva u §-u 81 doduše izvoz šumskih proizvoda, da pak dozvoljava nakon izdate dozvole upotrebu togai puta u mnogo širem smislu po §-u 82 Z. o š., to jest za. sve poslove, koji su u vezi sa iskorišćavanjem dotične šume, dakle na pr. i za dovažanje alata, hrane za radnike i slično. Pravo na prinudni put od jedne šume do druge istoga vlasnika — radi prenosa sadnica, humusa itd. — ne daje se Zakonom o šumama, jer to ne bi bilo »iznošenje« u mislu zakona. Takvim se iznošenjem po našem uverenju može smatrati samo izvoz iz šume, odnosno skladišta pa do ivice javnog saobraćajnog sretstva, što može biti put, cesta, drum, zeleznica, reka, obala mora, pristanište etc., ali ne i drugo kakvo privatno imanje. Institucijom se dalje ne može služiti onaj, koji sa poljoprivrednog zemljišta želi izvesti žito, seno ili druge koje poljoprivredne produkte. Ali ako je dozvoljen put za iznošenje šumskih produkata, na pr. kod čiste seče na relativno šumskom tlu, koje se nakon toga krči i iskorišćuje šumsko-poljskim gospodarstvom, može se po §-u 82 Z. o š. upotrebljavati i za sve ove poljoprivredne poslove, jer su neosporno »u vezi sa iskorišćavanjem dotične šume«. U tome se je pravno stanje prema pređašnjem takode u nekoliko izmenilo. Prinudni put može se tražiti takode u smislu suupotrebe ili proširenja prava upotrebe kakvog postojećeg puta, na pr. staze za kolski put. Po §-u 82 Z. o š. može i prostor za privremeni smeštaj šumskih proizvoda, dakle prostor privremenog skladišta, pored toga i prostor za istovar, utovar ili pretovar imati značaj prinudnoga puta, te se mora i radi njih trpeti ograničenje zemljišne svojine. Sto se tiče načina iznošenja, on se može vršiti svima tehničkim načinima, t. j . ljudskom snagom, snagom životinja, kolima, strojem, vučom, spuštanjem, valjanjem itd. Da li može prinudni put za iznošenje biti i točilo, čekrk, žičana tili atheziona železnica, o tome Zakon o šumama nema naročitog opredelenja. Svakako se mora pravo prinudnoga puta u interesu savremene šumske privrede tumačiti u smislu pojma »sretstva za iznošenje« šumskih proizvoda ma koje vrste moderne tehnike, samo da je prikladno za izvoz konkretnih šumskih proizvoda, te da ne tereti tuđe zemljište jače, nego li je neophodno potrebno. Ovo ima da oceni vlast. Svakako moraju postojati i u ovim slučajevima sve zakonske pretpostavke. Raniji Zakon o 471 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 14 <-- 14 --> PDF |
šumama od 3 prosinca 1852 god. imao je za ove svrhe posebnu odredbu u §-u 25. Kad se traže ovakva složenija saobraćajna sredstva, moraće vlast uviđaju na licu mesta privući i građevinske i železničke veštake, te odluku nadopuniti (ev. po prethodnom zahtevu potrebnih planova) u pogledu sigurnosne, građevinske i saobraćajne policije. Stoga u takvom slučaju lih privatna nagoda neće biti dovoljna, već će se u svakom slučaju morati zatražiti odobrenje vlasti. Policijski propisi za takve primere još Inisu izjednačeni, pa treba postupati po regijonalnom pravu. Upotreba prinudnog puta mora se vršiti naravno pažljivo, da se nanosi što manje štete, jer ovo pretstavlja osnovni uslov kod svake upotrebe tuđe stvari po shvaćanju građanskoga prava. Uopšte se može kazati, da će se sa strane vlasti kod određivanja pravca veličine i načina upotrebe puta moći postupati po analogiji odredaba građanskih zakona o službenostima kao pravno vrlo sličnim ustanovama. Ko pak ima na pr. pravo servituta prolaza, pored njega ne bi smeo tražiti još i pravo prinudnoga puta, osim u slučaju, ako postojeće servitutno pravo ne bi bilo po obimu dovoljno za iznošenje konkretnih šumskih proizvoda. Juristički značaj prava. Institucija prinudnoga puta po novom jugoslavenskom zakonu o šumama pokazuje pravni karakter poljskog servituta, koji se ustanovljava putem odluke političke vlasti. Stoga se pojavljuje i šumsko zemljište kao ovlašteničko, a susedno kao opterećeno. Dužnost da se mora prolaz trpeti, posledica je određenog servituta, službenosti. Prema tome pretstavlja to pravo ipak i ograničenje prava svojine ustanovljenog po §-u 354 O. g. z. i §-u 211 srp. g. z. određeno specijalnim zakonom. Zabeležba u zemljišne knjige dopuštena je, ali nije neophodno potrebna. Pravo na prinudni put postoji kao pravo na zahtev istog (Anspruchsrecht) već ipso jure, čim nastanu zakonske pretpostavke. Ali to pravo postaje konkretno pravo upotrebe u obliku zakonske službenosti tek izvršnošću odluke upravne vlasti. Odluci vlasti imao bi se po tome priznati ipak konstitutivan karakter. Pravo na zahtev prinudnog puta ne zastareva. Pravo prestaje, kad pode rok ustanovljen administrativnim rešenjem ili kad prestaje potreba za njim (§ 86 z. o š.). Ro´k po tekstu zakona mora da sadrži svaka glavna odluka o prinudnom putu (§ 81 al. 3), te se mora za slučaj zabeležbe prava u zemljišnoj knjizi i taimo označiti. Ako bi potreba za prinudnim putem trajala preko određenoga roka, treba podneti ponovnu molbu za produženje istog. S druge strane pak, ako bi opterećena strana smatrala, da je određen rok suviše dugo odmeren, te da je još unutar toga roka potreba za prinudnim putem prestala, može tražiti kod vlasti ukinuće prava prinudnog puta shodno §-u 86 z. o š. Takav slučaj može nastupiti na pr. ako vlasnik dobija kojim novim putem vezu sa javnim saobraćajnim sredstvom na kojoj drugoj strani. Pogođena strana ima prava na uspostavljenje pređašnjeg stanja. Da može pravo prinudnoga puta biti i trajne prirode, da se zaključiti iz zakonom predviđenog prava na otkup, koje će se realizovati samo onda, ako je potreba prinudnog puta stalna ili bar dugotrajnija. Legalni Servitut daje pravo na delomičnu ekspropriaciju, te se stoga i poziva zakonska stilizacija prilikom određivanja postupka na načela ekspropriacionog postupka (§ 81 al. 2). Stvarno puna ekspropriacija ovaj 472 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 15 <-- 15 --> PDF |
uređaj po zakonu o šumama ipak nije, jer se u njemu ne predviđa to pravo u korist vlasnika šume niti šumskih proizvoda. Zemljište potrebno za prinudni put po njihovom zahtevii i ne može se u celosti eksproprisati. Paragrafom 83 određena je samo zaštita opterećenog vlasnika, da može zahtevati otkup zemljišta potrebnog za prinudni put po načelu ekspropriacije. Po prirodi stvari to pravo ne može da postoji u svakom slučaju, kao što bi se dalo izvoditi iz zakonskog teksta. Pošto je uređaj prinudnog puta po zakonu o šumama uglavnom privremenog značaja i pošto se daje pravo do istog i vlasniku šumskih proizvoda, vlast neće moći u svakom slučaju zahteva narediti odkup, već samo u onim slučajevima, ako ima prinudni put trajnu vrednost za šumsko zemljište. Što bi inače drvarskom trgovcu, kao kupcu šumskih proizvoda, takav put, ako bi ga vazda morao i otkupiti? Tumačenje ;baš s razloga zaštite vlasnika šume odnosno šumskih proizvoda, koja je temeljna svrha tog uređaja po zakonu o šumama, ne može stati na drugo gledište. Subjekt prava. Pravo da vlast odlukom odredi put preko tuđeg zemljišta radi iznošenja šumskih proizvoda, pripada u prvom redu vlasniku šume. Prema ranijim zakonima je ali to pravo po novom zakonu o šumama prošireno još i na vlasnika šumskih proizvoda t. j . i na kupca istih. Ovlašćenik servituta drvarenja, kao vlasnik šumskih proizvoda, koje je na osnovu svoga servitutnoga prava pripremio za izvoz, imaće neosporno isto pravo, da si ishodi dozvolu za prinudni put. Ovom dopunom i proširenjem uređaja je krug ovlaštenih lica za postavljanje zahteva za prinudnim putem veoma narastao. Posednici zemljišta u smislu pravnog tehničkog termina međutim to pravo nemaju. I u slučaju vlasničkog poseda (Eigenbesitz) može se tražiti pravo prinudnog puta samo na osnovu prava vlasništva. Pravo na prinudni put upereno je protiv svih vlasnika susednih zemljišta, koja leže između šumskog poseda odnosno smeštenih šumskih proizvoda te javnog saobraćajnog sredstva. Opteretiti mogu se tim pravom neposredni i posredni susedi, kojih imanje doduše ne graniči sa dotičnim šumskim posedom, ali leži između njega i javne prometne ustanove. Mi smo u ranijoj raspravi o terminu »posednika« istakli, da se izraz »svaki posednik zemljišta« po stilizaciji zakona u §-u 81 al. 1 ima smatrati istovetnim izrazu »vlasnika«, što dokazuje najbolje ji sam tekst poslednje alineje istog paragrafa, gde je juridički pravilno upotrebljen terminus »vlasnika zemljišta«. Po teoretskom svaćanju nauke i današnjeg realnog pravnog poretka drugo se tumačenje ne bi dalo opravdati. Naravno za slučaj, kad je takvo susedno zemljište opterećeno službenošću, može pravo prinudnog puta biti upereno i protiv servitutnog ovlašćeni´ka pored samog vlasnika zemljišta, ali to samo utoliko, ukoliko se njegovo pravo službenosti kosi sa novim pravom izvoza prinudnim putem. Ako je koje susedno zemljište u suvlasništvu, nastaje pravo prinudnog puta protivu svih suvlasnika. Ako ima više susednih zemljišta, može se pravo prinudnog puta upotrebiti ipak samo protivu onih, koje tangira jedan konkretan pravac puta. Taj mora biti u podnetoj molbi tačno označen sa navodom zemljišnih vlasnika, kojih zemljišta prelazi. Ako pak ima više pravaca, koji su približno jednako prikladni za izvoz, te u sličnoj meri opterećuju susedna zemljišta, može vlasnik šume 473 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 16 <-- 16 --> PDF |
odnosno šumskih proizvoda birati i sebi izabrati najprikladniji. Vlast je ali dužna da ispita i konkretno odredi onaj pravac izvozu, koji će učiniti najmanje štete, što ne mora biti baš uvek i najkraći put. Pošto se radi o ograničenju inače zaštićenog prava svojine, mora biti vlast dužna, da kod određivanja prinudnog puta nade onaj pravac i način, koji pravo1 vlasništva najlakše pogađa i najmanje krnji, a uz to prirodno i zadovoljava stvarnim potrebama izvoznika šumskih proizvoda. Odšteta. § 83 normira pravo i dužnost naknade štete, koja nastaje za vlasnika opterećenog zemljišta izvršivanjem prava prinudnoga puta. Alko do takvog stvarnog oštećenja ne dođe, za prosto uznemiravanje vlasništva, na pr. prevlačenjem šumskih proizvoda zimi preko snega, naknada se zakonom ne priznaje. Za efektivno učinjenu štetu mora se dati po načelima ekspropriacionim puno zadovoljenje, t. j . naknada za stvarnu štetu i izmaklu dobit. Stoga se imaju uzeti u obzir sa strane vlasti sve okolnosti, koje stvarno oštećuju opterećeno imanje, kao na pr. sve posledice. koje otežavaju gospodarstvo oduzimanjem prostora za prinudni put, oštećenje samom napravom puta, nasipanjem šljunka, koji treba kasnije opet otstraniti, sva oštećenja učinjena prilikom izvrsivanja prevoza, svako oštećenje ledine, travnika, humusa i si., troškovi za uspostavljenje predašnjeg stanja nakon isteka prava, dalje i eventualno smanjenje vrednosti poseda. S druge strane se mora za slučaj, ako taj prinudni put donosi koristi takode opterećenome — kad na pr. i njemu zgodno posluži za izvoz ili dovoz, i to oceniti i odbiti od veličine otštete. Ako se radi o proširenju postojećeg privatnog puta ili kakvog postojećeg servitutnog prava, ima se voditi računa o dužnosti i troškovima održavanja puta po novom obimu i načinu upotrebe. Visina otštete mora se odrediti za svakog opterećenog vlasnika posebice, ako prelazi prinudni put preko više zemljišta raznih vlasnika. Odšteta se može prilikom pokušaja nagode ponuditi u ustupanju zemljišta ili šumskih produkata ili drugim kojim načinom. Ali ako do nagode ne dođe, te mora vlast da interveniše i odredi naknadu štete, ona će ju morati propisati samo u novcu i to ili otsekom određenjem izvesne sume ili kod dugotrajnije upotrebe godišnjom rentom. Otšteta se ima isplatiti opterećenima na način, kako to odredi vlast. Ako se ista ne primi, deponuje se kod vlasti. Više ovlaštenih lica snosi dužnost otštete po veličini koristi. Odluka upravne vlasti ima u pogledu otštete samo karakter prethodnog rešenja, jer je u §-u 84 Z. o š. predviđeno pravo nezadovoljnoj strani po ovom pitanju izneti svoje potraživanje pred redovni građanski sud. Umesto otštete ovlašćena je opterećena strana u §-u 83 alineja 2, da zahteva otkup po načelu ekspropriacije za onaj deo zemljišta, koji oduzima prinudni put. Naše mišljenje o obimu toga prava izneli smo gore. Svakako ima ova odredba svrhu, da opterećenome pruži mogućnost, da se oslobodi tereta servituta, dok ali ovlašćenome ne daje pravo do ekspropriacije. Visina otkupnine ima se isto kao otšteta ustanoviti sa strane vlasti. U slučaju, da je stranka nezadovoljna, mora joj se i u ovom privatnopravnom sporu priznati pravo izlaženja predviđeno u pitanju obične otštete. 474 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 17 <-- 17 --> PDF |
Upravni postupak. Molba. Za vreme izrade i donošenja novog Zakona o šumama administrativni postupak u Kraljevini Jugoslaviji još nije bio izjednačen. Stoga nalazimo u tom zakonu na više mesta odredbe, koje su posve formalne prirode, kako vast u tim slučajevima ne bi postupala nejednako po propisima raznih pravnih područja. Otkad je ali stupio na snagu izjednačeni Zakon o opštem upravnom postupku od 9 novembra 1930 god., mnoge od tih odredaba postale su suvišne. Takve formalne odredbe donosi nov Zakon o šumama i po uređaju prinudnog puta. Stvarna nadležnost po tom uređaju data je administrativnoj vlasti, a mesna onoj opštoj upravnoj vlasti prvoga stepena, na čijem se području traži put. Na granicama dvaju ili više srezova prelazi nadležnost rešavanja u prvoj instanci na bana. Ako bi prinudni put prešao granicu dviju banovina, rešava (u smislu odredbe §-a 9 Z. oup. i §-a 127 Z. o š.) Ministar šuma i rudnika. Vlasnik šume odnosno vlasnik šumskih proizvoda mora uputiti molbu nadležnoj opštoj upravnoj vlasti, koja će biti redovito ona prvoga stepena, dakle sreska vlast ili gradsko poglavarstvo. Toj molbi mora prethoditi sa strane molioca pokušaj dobrovoljne nagode o zahtevima po prinudnom putu. Ako ovaj ne uspe, što se mora i dokazati, nastaje tek pravo zahteva prema upravnoj vlasti, da u stvari interveniše. Oprema molbe mora biti slična, kao što se tražila do sada po bivšem Zakonu o šumama od 3 prosinca 1852, koji je važio na već označenim područjima. Prema tome treba petit da sadrži: 1) oznaku mesta, sa koga se imaju šumski proizvodi izvesti; 2) oznaku tuđih zemljišta sa imenima vlasnika, preko kojih se želi prinudni put, sa konkretnim pravcem od granice ovlaštenog šumskog poseda pa do javnog saobraćajnog sredstva. U većim primerima treba priključiti i skicu o položaju (katastralni nacrt); 3) količina i vrsta šumskih produkata, koja se želi izvesti preko tuđih zemljišta; 4) način i vreme t. j . kako i kad se želi te proizvode izneti; 5) dokaze o zakonskim pretpostavkama, po kojima stranka drži, da može zahtevati prinudni put, što su činjenice, da se izvoz uopšte ne može vršiti drugim pravcem ili da je drugi pravac i način nesrazmerno skuplji, da šteta od toga puta nije veća od njegove koristi, te da pokušaj dobrovoljne nagode nije uspeo; 6) izjavu molioca, da će štetu nadoknaditi. Ovako instruisana molba daće vlasti svu potrebnu podlogu za mogućnost brzog rešavanja u zakonskom roku od 30 dana, od dana predaje molbe. Postupak vlasti. Već sam tekst §-a 81 Z. o š. naređuje, da vlast, kad primi molbu, mora prethodno odrediti komisijski uviđaj na licu mesta. K tome uviđaju mora pozvati i kod toga saslušati zainteresovana lica i stručnjake, t. j . veštake, koji će dati svoje mišljenje o svima stručnim pitanjima, koja su relevantna za odluku vlasti. Prvo će se morati raspraviti pitanje, da li stvarno postoje sve zakonske pretpostavke, koje traži zakon kao osnovu za pravo prinudnoga puta, te iste ispitati i oceniti. Dalje, pošto mora odluka sadržati utvrđeno rešenje o pravcu, veličini (širini i dužini) puta, o načinu upotrebe i roku 475 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 18 <-- 18 --> PDF |
trajanja iste, te o veličini otštete, moraju se već kod komisijskog uvida sve ove okolnosti što tačnije raspraviti i razbistriti. Pretstavnik vlasti može uviđaj ili po predlogu druge strane ili po službenoj dužnosti protegnuti i na sva druga zemljišta, preko kojih bi se mogao prinudni put sprovesti sa eventualno manjom štetom. Naravno se moraju onda prizvati k uviđaju i vlasnici odnosnih zemljišta. Na prigovor, da postoji izlaz sa druge koje strane, moraće se uviđaj izvršiti i na tome mestu. Kod veštačenja biće u pitanju najvažniji izveštaj sreskog (banovinskog) šumarskog referenta. Tačno utvrđenje stvarnoga stanja je prvi uslov za ispravan izveštaj. Položaj šume i šumskih produkata, gravitacione prilike, okolna saobraćajna mreža i slično moraće se oceniti prema postavljenom zahtevu. Ako se traži na putu koje ugibalište ili koji prostor za smeštaj ili pretovar šumskih proizvoda, mora se i o tome dali obrazloženo mišljenje. U pogledu načina i vremena izvoza moraće se ispitati molbeni zahtevi po svojoj opravdanosti tako, da se ustanove stvarno oni, koji su najmanje štetni po tuđe zemljište. Ako se traži na pr. točilo, žicara ili šumska železnica, mora se izveštaj pozabaviti takođe sa pitanjem opravdanosti ovih. Kod ustanovljavanja nesrazmerne skupoće izvoza, imaju se uzeti u kalkil nadnice i podvozni troškovi dotičnog kraja, stanje i položaj puteva, troškovi održavanja, te odnos tih troškova prema vrednosti šumskih proizvoda, koji se žele izvesti itd. Ako treba da ide prinudni put takođe preko šumskih zemljišta, ima se voditi računa o svima šumsko-policijskim propisima Zakona o šumama. Za procenu štete će pored šumarskog referenta možda biti potreban i poljoprivredni referent, ako se radi o šteti za poljoprivredna zemljišta i njihove proizvode. Veštak može biti i zakleti meštanin, kome su cene zemljišta i poljskih proizvoda poznate. O visini otštete mora se dati stvarno i iscrpno obrazloženje. Pokušaće se pre donošenja odluke takođe sa strane vlasti, da se postigne dobrovoljna nagoda o visini te svote. U slučaju obostranog pristanka izradiće se i o tome tačan zapisnik. Na osnovu tako pripremljenog i razrađenog materijala doneće nadležna vlast odgovarajuću odluku. Rok za donošenje iste određen je zakonom sa 30 dana, od dana predaje molbe (§ 80, al. 2). Ako vlast nade da nije u stvari nadležna ili da ne postoje zakonske pretpostavke za prinudni put ili da ga traži lice, koje po zakonu za ovo nije ovlašteno, odbiće molioca a limine. U protivnom izdaće glavnu odluku, koju će pozivom na pravne propise obrazložiti na temelju rezultata učinjenog uviđaja, saslušanja stranaka, te izveštaja veštaka. Naročito se ima odgovoriti u obrazloženju na sve eventualne prigovore opterećene strane. I za visinu ustanovljene otštete imaju se navesti potrebna objašnjenja. Odluka mora po §-u 81 al. 3 Z. o š. resiti pitanje pravca i veličine puta, načina upotrebe sa rokom trajanja, kao i iznos otštete odnosno otkupnine (§ 82). Po odredbama zakona o opštem upravnom postupku mora glavna odluka sadržati i odredbu o troškovima postupka (§ 108), te uputu o pravnom leku (§ 107). Troškove postupka ima da snosi strana, koja je započela u sopstvenom interesu akciju kod vlasti, t. j . ona, koja traži pravo prinudnoga 476 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 19 <-- 19 --> PDF |
puta. Troškove radi javnih interesa snosi vlast. Uostalom imaju se primeniti propisi Zakona o opštem upravnom postupku, otseka VIII §§ 167 do 170. U pogledu uputa o pravnom leku, važe odredbe §-a 110 Z oup. Žalba. Pravo žalbe po našem administrativnom postupku (§ 114) postoji samo na jednu neposrednu višu vlast, u našem slučaju dakle po odluci opšte upravne vlasti I. stepena na bana, a po odluci bana, donesenoj u prvom stepenu, na Ministra šuma i rudnika. Na odluke, koje donose Ministri u prvoj instanci, pravo žalbe ne postoji, te se iste donasaju jednom u prvom i poslednjem stepenu. Žalba se mora uložiti u roku od 15 dana od dostave prvostepene odluke, te se mora predati onoj istoj vlasti, koja je donela ožalbenu odluku. Dotična vlast ima poslati žalbu neposredno višoj vlasti sa svima predaktima i sa odgovorom na žalbene prigovore. Inače za žalbe važe opšti propisi Zakona o opštem upravnom postupku. Žalba se može odnositi i na odredbu o visini otštete. U pitanju, da li se može stranka nezadovoljna sa određenom otštetom obratiti redovnom građanskom sudu u smislu §-a 84 Z. o š. odmah nakon prvostepene odluke, postojeći zakoni ne daju konkretnog odgovora. Po našem su mišjenju građanski sudovi dužni da takvu tužbu, koja je neosporno civilno-pravnog karaktera, presude i onda, ako stvar sa strane upravnih vlasti u drugom stepenu nije rešena, jer za građanski sud odluke upravne vlasti u ovom pogledu nemaju nikakvog prejudicijelnog značaja. Čini nam se ali prirodnim, da stranka prvo iskoristi pravni lek po administrativnom postupku do izvrsnosti odluke, pa tek onda da se obrati građanskom sudu. Eventualno već deponovanu otštetu ima da šalje Sudu. Naravno da Građanski sud nema nadležnosti u pitanju presudivanja opravdanosti prinudnoga puta´ i po sadržaju toga prava određenog sa strane administrativnih vlasti, jer se radi o uređaju javnoga prava po Zakonu o šumama, čije je rešenje povereno isključivo upravnim vlastima. Građanski sud ima se dakle u ovom pitanju držati samo predmeta visine odmerene otštete. Supletorno, dakako pored uređaja po Zakonu o šumama, postoji mogućnost traženja prinudnog puta i pred građanskim sudom u zasebnom postupku po Zakonu o nužnim prolazima od godine 1896, odnosno 1906, ali to samo nai pravnim područjima, gde dotični Zakon još sada važi. Po §-u 119 Z. oup. propisno izjavljena žalba redovito zadržava izvršenje odluke. Tako će biti i kod žalbe na glavnu odluku o prinudnom putu po Zakonu o šumama. Citirani paragraf daje ali upute i za one izuzetne slučajeve, kad se može u osobitom javnom interesu priznati pravo izvršenja odmah nakon prvostepene odluke vlasti, usprkos podnetoj žalbi. Ali u takvom slučaju moralo bi se tražiti primerno obezbedenje žaliočevih prava, deponovanjem otštetne sume kod vlasti. Odluka postaje izvršna, čim je u drugom stepenu rešenai i to u takvoj formi, kao što je rešena i sa eventualnim izmenama. Zakon o šumama ali određuje u §-u 85 da se mora nakon uručbe odluke položiti još i određena otšteta oštećenoj stranci — ili ako ju ona neće da primi, kod same upravne vlasti — pre nego što se može početi izvršivanjem prava prinudnoga puta. Od vremena dakle, kad je i suma za otštetu predata, stiče ovlaštena strana pravo, da se počne služiti iznošenjem šumskih proizvoda preko tuđeg imanja, te se isto ne srne više sprečavati. 477 2 |
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 20 <-- 20 --> PDF |
Tačno izvršivanje izvršne odluke opšte upravne vlasti dužna je ista obezbediti svima strankama i to ovlašćenoj stranci, da ju niko ne smeta u izvršivanju konkretno određenoga prava, a opterećenima, da se to pravo ne prekorači, niti zloupotrebljava. U ove svrhe raspolaže vlast dovoljnim prinudnim sredstvima po Zakonu o opštem upravnom postupku i po Zakonu o unutrašnjoj upravi od 19 juna 1929 god. Upravna tužba. Po sadašnjem Ustavu od 3 septembra 1931 god. čl. 98 i 99, ustanovljeni su za sporove upravne prirode Upravni sudovi i Državni savet kao Vrhovni upravni sud. U čl. 18 Zakona o Državnom savetu i Upravnim sudovima (od 17 maja 1922 sa izmenama i dopunama od 7 januara 1929) predviđa se, da se protiv izvršne odluke Upravne vlasti može podneti tužba samo Upravnom sudu odnosno Državnom savetu. Tužba protiv drugostepene odluke bana Upravnom sudu, odnosno protiv odluke Ministrove Državnom savetu, bila bi dakle krajnje pravno sredstvo, koje bi se moglo upotrebiti u administrativnom sporu oko prinudnoga puta po novom Zakonu o šumama. Redovito takva tužba ali neće imati odgodne moći. Poslednje ovo pitanje imalo bi se definitivno prosuditi po odredbama §-a 36 gore citiranog zakona o Državnom savetu. Zaključak. Možda smo bili u ovoj raspravi u izvesnim otsecima preopširni i možda smo se upuštali katkad i suviše u sitnije pojedinosti. Ali dugogodišnje iskustvo na visokim položajima naših stručnih nadleštava pokazalo nam je, da obrazloženja novih izjednačenih zakonskih uređaja u našoj po pravnom shvaćanju i po administrativnoj praksi toliko raznolikoj zemlji retko da su dovoljno opširno razrađena. Ovo važi naročito za uređaje, koji zasecaju u tehničke i pravne materije u tolikoj meri, kao što je slučaj i kod institucije prinudnoga puta1. Sa toga gledišta, kao što mislimo, moćiće se shvatiti naš način obrade grade i sa strane vičnih stručnjaka. LITERATURA: Žigrović-Pretočki, Upravno pravo Kr. Hrv. i Slav., Bjelovar 1911; M a y e r h o f e r, Handbuch f. d. polit. Verwaltungsdienst; G o g 1 i a, Uredovna zbirka šumarskih propisa, Zagreb 1917; Borošić-Goglia , Šumski zakon iz 1852 god. Zagreb, Kuglijevo izdanje 1900; Gayer -Mayer-Fabricius, Forstbenutzung, Berlin 1919; F i s c h e r - H i r s c h, Das österr. Reichsforstgesetz, Wien 1917; Bauer , Forstliche Rechtskunde, Lorey izd. B. Tübingen 1913; Zierbarth , Forstrecht, Berlin 1889; G e o r k e, Forstzivilrecht, Berlin 1917; Albert , Staatsforstwissenschaft, Wien 1875; Menzel , Das Recht des Notweges u »Juristische Blätter« 25. Jg.; Rudenberg , Das Notwegerecht, Berlin 1905; Buch , Der Notweg, München 1919; Meissne r Ch., Das in Bayern geltende Nachbarrecht, München 1911; W i n d s c h e i d, Pandekten; Weber, Rom. Agrargeschichte, 1891; I h e r i n g, Der Geist des röm. Rechtes; Hitschmann-Vedemekum, Wien; Razni zakoni: Z. o š., Z. oup., Z. uu., Z. o D. s., Grpp., Ogz. (kako je u važnosti na području Apelacionog suda u Zagrebu, bez t. zv. Novela), ABGB., IBGB. (nem. grad. zakonik); Srp. g. z., Code civil; 1807, Opšti imovinski zakonik iz 1888; Hrv. Zakon o nužnim prolazima od 9 juna 1906 i austr. zakon o nužnim prolazima od 7 jula 1896 god. RÉSUMÉ. Quelques commentaires de la loi forestiere a l´égard du »passage nécessaire«. 478 |