DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 12/1937 str. 51 <-- 51 --> PDF |
o dužnosti vidnog obeležavanja branjevina (§ 32), kad ustanovljava pravo zahteva po odvojenoj paši po vrsti stoke (§ 34), ili kod prava zahteva još i drugih zaštitnih mera (§ 35), služio sa drugim pravnim pojmom nego u §-u 37, i ako je u te propise stavio reč »posednik« šume. Slično je zakonodavac i u propisima »o šumskim požarima« dužnost opskrbe gasioca odredio stručno pravilno »vlasniku šume« (§ 46). Ne bi se dalo razumeti, zašto se u § 42 ustanovljava dužnost obaveštavanja »posednika šume«, ako se u §-u 43 samo »vlasniku šume« pripisuje dužnost pozivanja na gašenje požara, kad zakonodavcu reč »posednik šume« ne bi služila za isti pojam kao i reč »vlasnik šume«. Na kraju nailazimo još u propisima »za šume pod naročitim javnim nadzorom« na grupu paragrafa, u kojima su označeni termini upotrebljenil takode potpuno promiscue. § 57 ustanovljava dužnost »vlasniku šume«, da podnosi plan. §§ 60 i 61 propisuju, da se moraju drvosečni i uzgojni predloži izraditi vazda sporazumno sa »vlasnikom šume«. § 63 stavlja »vlasnicima« šume rok za podnošenje privrednoga plana, te dotle predviđa i protiv »vlasnika« izvesne sigurnosne mere. Nakon ovih ustanova teško se može pretpostaviti, da se htelo u §-u 58 trošak za izradu planova nametnuti drugoj osobi osim »vlasniku«, i ako je na tome mestu upotrebljena stilizacija »na trošak posednika«. Takode bi bilo nepojmljivo, zašto da se u §-u 65 objavljuje pretnja »posedniku šume«, ako povredi propise privrednog plana, sa uzimanjem u državnu upravu »na trošak toga posednika«, ako to nije isto lice kao i »vlasnik«, koji je glavna odgovorna ličnost u stvarima privrednoga plana. Upravo kontradiktorno i do apsurdnosti nemoguće bilo bi drugo tumačenje u primeru §-a 64, gde stoji u tekstu zakona, da će se uzeti »posednikova šuma« u državnu upravu na trošak toga »posednika«, ako ne podnese privredni plan u određenom roku — dok se u §§ 57 i 63 dužnost podnošenja plana ustanovljava izričito za »vlasnika šume«. Već iz dosadanjih primera vidi se, da je u interpretaciji ovih pojmova po našem zakonu o šumama nemoguće zauzeti drugo stanovište ÜO ono, da zakonodavac u »posedniku šume« vidi samo »vlasnika« iste, što znači da reč »posednik« upotrebljava sasma u smislu običnog govora. 8) § 12 zakona o šumama nalaže svakom »posedniku« šume dužnost pošumljenja. I ovde će se moći u stvari samo »vlasnik« zamisliti kao obavezno lice prema zakonu. I bivši austr. zakon o šumama od 3 prosinca 1852 god. upotrebljavao je u propisima §§ 2—6 termin šumoposednika (Waldbesitzer), kad govori o dužnosti pošumljavanja. Ali je Državni Savet u Beču (VGHE v. 29 IX 1914 Z 9524, Budv. Z 10468 A) bio prosudio, da dužnost pošumljenja tereti pravo zemljišnog vlasništva. Naređenje za pošumljenje ima se stoga uperiti protiv osobe, koja je u to vreme vlasnik dotičnog šumskog zemljišta (Fischer-Hirsch, Wien 1917, pag. 432). Iz razloga mogućnosti što efikasnije primene ove gotovo najvažnije odredbe zakona o šumama, ne ćemo ni po našem zakonu o šumama moći zauzeti drugo stanovište. Jer ono lice, koje državnoj vlasti najbolje garantuje izvršenje ove često puta teške obaveze, ipak je »vlasnik« i njegovo pravo na šumskom zemljištu, a ne razne vrste »posednika« u smislu 669 |