DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 16 <-- 16 --> PDF |
svakog alata, komplikovanijeg od obične kante, smatra kao luksuz i rasipanje! Ali u slučaju zaprašivanja, kao što se vidi iz izveštaja, nisu pomogli ni radio-aparati, a to znači, čak ni sevdalinke g. Nade Aleksandrović. Sada pitamo, da li su inicijatori i izvođači toga avionskog zaprašivanja bili zbunjeni i pometeni svojim neuspehom? Ni najmanje! I bili su u pravu! To je bio ogled, koji je mogao i uspeti i ne. Nije uspeo radi nepredviđenih okolnosti: firma je podvalila, prašak nije delovao, gusenice ga u slast jele i ostale žive i zdrave. Jedino, što ovde nije dobro, je to, da ogled nije ponovljen sa efikasnim hemikalijama. Avionsko zaprašivanje je sasvim nova stvar. Svuda, u svim državama ono se nalazi u stadiumu ogleda i eksperimenata. Ponekiput uspe, a ponekad ne. Ali ljudi nastavljaju opite, rade, troše velike sume i ni najmanje nisu spremni da puste prirodu, da nastavi svoj posao sa gusenicama ,kako bi to savetovala kritika. Trebalo bi da nastavimo i mi. Zašto da budemo na jednom od poslednjih m´esta u šumarstvu, kao što smo napr. na poslednjem mestu u radiofoniji. I da smo hteli, da smo produžili, uspeli bismo, jer zašto smo uspeli da budemo na prvom mestu u tenisu! Ali ta inicijativa, koja je preduzela avionsko zaprašivanje, ustuknula je pred prvim slučajnim neuspehom. Ili je možda tu inicijativu neko tuknuo maljem po glavi? Zašto se ipak nije tada našao kakav kritičar, koji bi, kao sada g. Krstić , rekao: »U mesto ovakvih utopija i besmislica mnogo bi bolje bilo, kad bi se silan novac, koji je utrošen na avione i prašak, dao seljaku, da kupi sredstva za uništavanje štetočina na voćkama i time ga se spasi od materijalne propasti. Jer voćke ga hrane, a ne šuma.« Ako ćemo seljaka — i to onog primitivca, o kojem govori kritika — slušati umesto da ga vodimo, podižemo i učimo, onda ne bi smelo biti ni avionskih prašenja ni lekara ni medicine, već bismo se morali lečiti kod babe Anujke i Sadikovića. Ne bi onda smelo biti ni astronomskih opservatorija, već samo gatalica, koje bi čitale po zvezdama. I zaista, kritika možda i nesvesno, videći svoju sopstvenu nelogičnost, kaže, da je taj isti nepismeni seljak, koji je utonuo u primitivizam, podigao bez naše pomoći divne voćnjake. Koliko li kontradikcije u elanu g. kritičara! Međutim, stvar je jasna. Ne podiže nikakve voćnjake nepismen i zaostao seljak, već to radi seljak pismen, kulturan i napredan. I ne radi on to bez naše pomoći, nego ima dovoljno energije, da izvuče agronome iz kancelarija i da zatraži njihova uputstva, jer znanje m na seljaka ne pada s neba kao sveti duh na apostole. Ima seljaka i seljaka, kao što ima krša i krša. Ima seljaka pismenih i nepismenih, pametnih i blesavih, kulturnih i zaostalih, ima medu njima ubojica i pijanica, a ima na sreću i pokretača kulture i progresa, jednako kao što ima najrazličitijih individualiteta i kod inteligencije. Sada, koga od tih seljaka da slušamo i za kime da se povodimo? Mislim, da je odgovor izlišan. Ne znam, šta je rekao seljak na avionsko zaprašivanje, ali znam, šta kaže o našoj stanici. . U početku je odnos bio negativan. Čak su pravili sitne pakosti: iščupali nekoliko voćaka, kidali ogradu. Mi smo pojačali čuvanje, sazidali kućicu, postavili noćnog čuvara. Ipak je vladalo opšte nepoverenje. Treba reći, da oko stanice svakodnevno prolaze stotine seljaka za sarajevsku pijacu. »Ej, šta radite«, vikali su seljaci, »što džabe mrcvarite 402 |