DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 5 <-- 5 --> PDF |
gleda pre svega na uspeh, a ne na granicu od 20 para, gde je operisano sa manjim brojem, ali sigurnih hektara, a ne papirnih. Dakle ponavljamo, da jedni znaju, kako treba saditi, a drugi ne znaju. Tako je bilo, tako je i sada. Taman, smo u prošlom članku naveli, kako je »znao« izvaditi, upakovati i otpremiti sadnice belog bora jedan državni rasadnik prošle godine. Doduše, postoji kod nas još jedna grupa šumara i ako ne mnogobrojna. Njihova je ideja u pošumljavanju — biti bez ikakve ideje. Oni ni najmanje ne razbijaju sebi glavu o načinu i metodama sadnje; oni uopšte ni najmanje nisu zainteresovani pošumljavanjem. »Osnovi« na formularima su gotovu, mnogobrojne rubrike popunjene, kredit utrošen i mirna Bosna. Njihov je cilj, da se što pre rese svega toga posla i da ispune sve formalnosti, da ne bi zakačili za kakav paragraf odgovornosti. Za njih je sve jasno i prosto: kulture su uginule; znači, bila je suša; pa ne može čovek još i kišu da izazove. Oni se iskreno čude našoj stanici i reagiraju otprilike ovako, ako dođu na samu stanicu: »Pa ovde je dobro pošumljeno, zašto se još petljate i mučite!« Uzaludan je trud govoriti s njima o nekakvom ogledu, eksperimentu, metodama, aklimatizaciji i t. d. Pored kritike u Šumarskom Listu, koliko je drugih kritičara imala stanica u kratkom roku svoga opstanka! Bilo je dosta kritike ozbiljne, stručne, znalačke i objektivne. Navode takve kritike uzeli smo u obzir i primenjivali na delu, u koliko je to bilo moguće. A bilo je i druge, koja spada u red šumarskih i lovačkih anegdota i koja dokazuje, kako dobro neki »znaju« tehniku pošumljavanja, čim orla izlazi iz aksiome, da se sadi korenjem dole, a ne gore. Dođe tako jedan stručnjak na stanicu, baci orlovski pogled i izrekne sa nepokolebivim dostojanstvom: »Suviše je gusto! Prorediti.« I to kaže baš za one razmaknute redove, koji daju svega 6.000 na hektar. Sta će njemu autoriteti, profesori, nauka, ogledi il iskustvo! Drugi uvrti u glavu jablan. »Kako? Nemate jablana! Onda vam sve ovo ništa ne vredi! Pa zar ne znate, čoveče, da je jablan jedina vredna vrsta za krš!« Treći je u toku radova video slučajno busen u jami. Čovek se prosto usplahirib. Pomislio sam, da je opazio poskoka. »Sta radite?«, viknuo je stručnjak, »pa zar ne znate, da busen u jami izaziva živo trulenje, a čim žila sadnice dođe do tog trulenja, ona ugine.« Ovaj dakle nije čitao ni[ prof. B a 1 e n a, koji na str. 138 svoga dela »Naš goli krš« preporučuje: »Dobro je, ako se na dno rupe metne preokrenut busen. Na taj način će biti sadnici osigurano bolje hranjenje.« Nije čitao čak ni katehitu g. Veselija , koji naročito preporučuje upotrebu busena u jami. Onda mu zaista ne vredi zameriti, što prethodno nije pitao, da li je stanica pravila opite sa busenom. A da je pitao, doznao bi, da je stanica postigla vrlo dobre rezultate sa busenom u jami i da nikakvog trulenja žila nije bilo. Stvar je prosta: busen čini zemlju rahlom i poroznom, a u teškim zemljama, kao što je naša, satrune za godinu dana. Ali dokažite vi njemu sve to, kad čovek neće ni da sluša. Isto je takvo iskustvo stanice sa jesenjom sadnjom. Probali smo pomalo još prve godine, ali smrzavica je izbacila sadnice. Druge godine preduzeli smo razne mere: navalili smo kamenje oko sadnice; na drugom mestu ostavismo sadnice zakorovljene, na trećem pokrismo zemlju bu 391 |