DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 15 <-- 15 --> PDF |
U 1934. godini plantaža matice do 1. jula isterala je šibe dužine ka» što je krajem prve godine, samo umesto jednog pruta svaka reznica je isterala po 4—5 šiba. Izgleda, da će Salix americana obrazovati sklop još iste godine. Materijal od plantaže na »Vrbanovom Dolu«, kao što je rečeno, upotrebljen je za osnivanje plantaže kod železničke stanice Ristovac na čunu nanosa same Krševičke reke na odstojanju od 1,5 km. od Morave. Ovde su uslovi mnogo povoljniji. I ako se podzemna voda nalazi na oko 1,5 mt. od površine, te ne može biti iskorišćena prvih godina, pesak sadrži dosta hranljivih sastojaka, a kultura može biti navodnjavana iz Krševičke reke u toku nadolaska bujičnih voda. Ovakvih natapanja bilo je izvršeno dva: prvo odmah po sadenju, a drugo krajem juna. Već prve godine srednji prirast iznosio je u julu 1,30 mt., a ima dosta reznica sa 2 mt. visine. Ovde na manjoj površini učinjen je pokušaj sa kultivisanjem domaće Salix purpurea. Ali pri istim uslovima rakita je mnogo zaostala od plemenitih vrba. Površina plantaže oko Ristovca iznosi 3,2 ha. Od drugih vrsta sađene su reznice jablana i bele topole na dnu korita Vrbanovog Dola. Reznice jablana primile su se sa 80%, a bele topole sa 50%. Prirast za prvu godinu iznosio je 60 cm. Naročitu pažnju treba obratiti na gajenje bele topole, koja podnosi malo plodna zemljišta sa skoro sterilnim peskom, podnosi i sušu i može biti sa velikim uspehom upotrebljena za pošumljavanje bujičnih nanosa, pa i goleti s peskôvitim tlom. Pošto se reznice primaju tek sa 30 do 40%) i uspeh zavisi od prve godine, najbolji je način uzgoja topole u rasadniku. Uz povoljne prilike bela topola u rasadniku dostiže do 1,5 mt. visine krajem prve godine i ovakve sadnice daju mnogo bolji i siguran rezultat. Baš se na ovoj bujici desio slučaj, koji smo spomenuli: nije bilo kreditne mogućnosti za izradu kanala na čunu nanosa, te se trebalo poslužiti palijativom. Kao svaka slična mera, tako i ova iziskivala je periodične dopune, popravke i što je najglavnije: stalan nadzor i održavanje. Pored svih svojih negativnih osobina, izazvanih samim karakterom ove metode, ona je ipak ispunila svoj zadatak i u potpunosti sačuvala sve regulacione objekte u samom koritu regulisane bujice. Ovde je bila mogućnost primene dveju glavnih varijanti. Prva je izgledala kao najbolja, ali takođe nije mogla biti primenjena usled nedostatka kredita. To je izrada živih pletera u sistemu po izohipsama čuna nanosa. Pleteri visoki oko 70 do 100 cm. ukopavaju se na ćelu svoju visinu koncentrično po izohipsama na uzajamnom odstojanju prema padu terena. Na uzdužnom profilu moraju biti u strogom sistemu, tako da je ivica svakog donjeg pletera na istom horizontu sa delom gornjeg pletera ispod ivice za 20—25 cm. Na krajevima pleteri moraju biti uzdignuti i usečeni u teren u cilju sprečavanja zaobilaženja vode. Debljina vodene struje iznad pletera iznosila bi oko 2 cm. Osobitu pažnju treba obratiti na što tačnije ukopavanje pletera — sa tačnošću bar do 1 cm. po izohipsi, jer u protivnom slučaju na nižim mestima pletera koncentrisaće se struje vode, koje će podlokavati neosigurani pleter. Ove izohipse od pletera dostižu prema širini čuna nanosa dužinu od 250 mt., te ako su dobro izrađeni, ne iziskuju potrebu osiguranja, jer debljina sloja vode iznosi najviše 2 cm. Kako se ovom prilikom postiže ravnomerno razli 549 |