DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 3 <-- 3 --> PDF |
. VUMARSKIli ST GOD. 62. NOVEMBAR 1938. Ing. D1M1TR. AFANASIJEV (SARAJEVO): UREĐIVANJE BUJICA (CORRECTION DES TORRENTS CHEZ NOUS) I. Uređenje bujica je najnovija i1 najmlađa grana šumarstva kod nas. U predratnoj Srbiji vreme, kada su se normalno razvijale osnovne grane šumarstva, uređenje bujica nije ni postojalo. Organ za uređenje bujica kod nas je osnovan tek 1924 g. kao V. odelenje direkcije voda. Kao takvo postoji sve do 1928 god., kada prilikom ukidanja direkcije voda prelazi u Ministarstvo šuma i rudnika. Rezultati rada za ovih 10 godina u resoru šuma nisu mnogo plodni, što se da objasniti! nepovoljnim prilikama usled neznatnog kreditiranja, koje nije iznosilo ni .2//0 od celokupnog budžeta ministarstva šuma. Međutim bujice postaju svakim danom sve ozbiljnije pitanje, preko kojeg se ne može lako preći. Ne govoreći 0 upropašćavanju većih površina najboljeg i najplodnijeg zemljišta, sve se češće prekida železnički i drumski saobraćaj, projektovane pruge dolaze u pitanje, stradaju naselja, ruše se zgrade, a ima i dosta ljudskih žrtava, kao što je napr. poslednji slučaj prošle godine kod Mostara. Pred tolikim opomenama prirode svake godine ponovo se pretresa pitanje borbe sa bujicama. Od 1929 g. obrazuju se interministerijalne komisije, koje donose veoma ubedljive i obrazložene rezolucije. Ove se rezolucije dostavljaju dotičnim resorima i blagonaklono se primaju k znanju. Ali pitanje kreditiranja radova ostaje, gde je i bilo: na mrtvoj tački. Niko neće dati pare za »tuđu« struku. Sve su komisije prema tome skoro beskorisne i pri! ovakovom njihovom radu i nehotice sećamo se one stare poslovice: da je bog komisijski stvarao svet, ne bi ga ni do danas stvorio. I zaista, zašto se napr. ne obrazuju slične komisije pri projektovanju i izradi puteva? Pri uređenju bujica neće pomoći komisijskoplatonskü izražene dobre želje, već su tu potrebna sredstva, kao što su potrebna pri izvođenju svakih drugih radova. Najjednostavniji i jedini način borbe sa bujicama, to je kreditiranje radova. A pitanje kreditiranja radova na uređenju bujica još je daleko od zadovoljavajućeg rešenja. Tačnije rečeno, vrlo je daleko. Prosečno uzeto, prema izrađenim projektima i predračunima uređenje jedne ozbiljno opasne bujice stoji1 oko 2.2 miliona dinara. Po najskromnijem računu u našoj državi ima barem 200 ovakvih bujica: u stvari ih je mnogo više. To znači, da bi trebalo utrošiti! za uređenje bujica oko 537 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 4 <-- 4 --> PDF |
pola milijarde.´ Ako želimo da regulišemo bujice u toku od 15 godina, što nije malen rok, onda bi svake godine trebalo kreditirati radove sa 30 miliona dinara. Međutim godišnji budžeti nadležnog za to resora šuma iznosili su: od 267.000 d. u 1933/34 budžetskoj godini do 3,310.000 d. u 1937/38 godini, a prosečno za ovih poslednjih 10 godina svega oko 700.000 d. godišnje, ne računajući neznatne doprinose banovina. U ovom predračunu preterano smo skromni, jer postoje i čekaju na svoje uređenje bujice sa mnogo većom predračunskom sumom od 2.2 miliona dinara. A da smo radili tako solidno, kao što je to bilo u Dalmacija pre rata, to bi za jednu opasnu bujicu trebalo i do 20 miliona, 0 čemu se može čovek lako uveriti pri obračunu kubnih metara objekata u bujicama kod Kotora i Budve. Ovakve za nas kolosalne cifre nije mogla shvatiti neupućena javnost, a ni sada ih ne shvaća, to više što propaganda u korist ovih u svojoj suštini krajnje neophodnih radova kod nas nije postojala, pa ne postoji ni sada. A bez stručne propagande ništa se ne postiže. Niko, naprimer, ne sumnja u neophodnost puteva i niko se ne čudi silnim milijardama, koje su na njih utrošene. A ipak saobraćajni inženjeri neumorno agituju u korist svojih radova i u stručnoj, a možda još i! više u dnevnoj štampi. Za to vreme naši stručnjaci ćute. Da ne govorimo 0 dnevnoj štampi, kada pregledamo za sve godine naš stručni časopis »Šumarski List«, dobijamo utisak, da kod nas ne postoje bujice (kamo sreće!) ni uređenje bujica. Za čudo, skoro ni jednog stručnog članka, niti kakve rasprave po pitanjima 0 uređenju bujica. Istovremeno sve druge grane šumarstva najdetaljnije i najiscrpnije iznose i raspravljaju sva svoja i manje značajna pitanja. To dokazuje, da se služba za uređenje bujica još nije kristalizovala, nije primila konačne i određene forme. Sem toga i stručno osoblje kod nas je suviše malobrojno. Stare generacije većim su delom otišle sa životne pozornice ili su penzionisane, a nove tek se uče i snalaze. Na terenu organi za uređenje bujica u većini su zastupljeni pripravnicima sa školske klupe. Istovremeno bujičari se nalaze pod pritiskom sa svih strana, pod povicima, da su oni nadležni za uređenje bujica i da moraju najedanput te bujice i urediti. Ali autori takvih napada odmah se prave nevešti, kad im se odgovara aksionom, da je za rad potreban novac. Nije onda ni čudo, da se naši organi teško snalaze pred ogromnom količinom posla, pred krajnjim nedostatkom sredstava i osoblja kao i pred opštim nerazumevanjem i neobaveštenošću. Od čega to nerazumevanje dolazi, vidi se iz toga, što je nedavno jedan inače u svojoj struci istaknuti građevinski inženjer izjavio u »Politici«, da »naprave« u bujicama ništa ne vrede, te da bujice treba jedino pošumljavati. Šta više i mnogi šumari dele ovakvo mišljenje i propovedaju pošumljavanje kao jedini efikasni lek, a 0 napravama govore sa preziranjem. Takvo skroz pogrešno mišljenje štetno deluje na uspešnost radova naročito usled nenormalnih prilika, u kojima se sada nalazi služba za uređenje bujica. Bujice su jedan od mnogobrojnih referata u šumarskim otsecima banskih uprava. One su veoma često stavljene u jedan rang sa lovom, a ponekiput, čak ni to, nisu čak ni zaseban referat. U jednoj našoj banovini, 538 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 5 <-- 5 --> PDF |
koja obiluje aktivnim bujicama, bujice su bile svrstane u referat: bujice, štetočine il bolesti šuma, zaštitne šume i šumski požari... Nesredenost prilika još se jasnije pokazuje u kontradikciji zakonskih propisa sa faktičkim stanjem. Poslednjim pravilnikom propisano je, da režiser radova ne srne biti inženjer, koji nema bar dve godine prakse na bujicama. U isto vreme referent za uređenje bujica ima za neposrednog starešinu šefa šumarskog otseka, koji većinom nema nikakve prakse na bujicama. Ipak taj šef ima svestranu, pa i tehničku vlast, odobrava i menja projekte i kontroliše svu tehničku stranu radova. A kako su bujice isključivo tehnička grana, a nikako administrativna, ovakav nenormalan položaj stvara veće trzavice. Do svega ovog dolazi se isključivo stoga, što ni do danas nisu otvoreni otseci za uređenje bujica, koji su predviđeni zakonom o bujicama, a time je stvorena veća šupljina u celoj organizaciji. Dakle neobaveštena stručna javnost opaža bezuspešne napore bujičarskih organa il ne želeći da pronađe prave razloge, izvodi zaključak, da ne valjaju naprave. Pri tome neće da razume ni to, da ove naprave možda ni za četvrt nisu izrađene onako kako treba i kako je predviđeno u projektu, a sve usled nedostatka kredita. Zašto ovim kritičarima ne padne na pamet, da bil se u vezi sa mostom, koji je slabo izrađen, moglo sa istom logikom i sa istim osnovom reći, da ne vrede svi mostovi i da treba reke preplivati! Oni samo usled totalnog nepoznavanja prilika dolaze do toga, da preporučuju bujičarima, da ostave te svoje naprave, koje ne vrede, i da se late jedinog pametnog sredstva: pošumljavanja. Njihovom pogrešnom shvatanju doprinosi, uzgred budi rečeno, i površno prelistavanje stručnih knjiga o bujicama, gde se posred dosadnih strana sa ciframa i formulama pronađe nešto o koristi pošumljavanja bujica. Rezonuje se pri tome ovako: uzrok pojave bujica je devastacija šuma; vratimo šumu na njeno mjesto, odnosno uklonimo uzrok i bujice će iščeznuti same po sebi. Na žalost, ovakvo mišljenje vrlo je daleko od istine. II. U čemu je ipak uloga pošumljavanja pri radovima na uređenju bujica? Ova je uloga svakako mnogo manja, no što se obično misli. Sa stručnog gledišta ova uloga može se jasno i precizno izraziti. Pošumljavanje, odnosno šuma, smanjuje koeficijent oticanja sa sliva. Za koliko smanjuje, može se videti iz mnogobrojnih empiričnih formula, do kojih se došlo putem dugogodišnjih proučavanja, istraživanja i eksperimenata. Ali isto tako pri analizi svih ovih formula izlazi, da šuma nije jedini faktor u veličini koeficijenta oticanja, već samo jedan od faktora. Po Iszkovskom šuma igra sledeću ulogu: pri močvarnom slivu: bez šume C — 0,05, a sa šumom — 0,035; pri ravnom slivu: bez šume C — 0,1, a sa šumom — 0,06; pri brežuljkastom slivu: bez šume C — 0,35, a sa šumom — 0,3; pri brdovitom slivu: bez šume C — 0,45, a sa šumom 0,40 % što je za bujice najvažnije, pri planinskom slivu: bez šume C — 0,50, a sa šumom — 0,45. Dakle autor pridaje najveće značenje padu sliva, a ne šumi, koja pri većim padovima sliva menja veličinu C samo za 0,05. Saksonska tablica maksimalne vode uračunava upliv šume u mnogo većem razmeru. Ona predviđa tri stepena nagnutosti sliva: slabo nagnut teren, brežuljkast sliv i planinski sliv. I svuda prisustvo šume smanjuje koeficijenat oticanja tačno dva put, napr. pri planinskom slivu dugačkom 539 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 6 <-- 6 --> PDF |
ikm. otiče: bez šume — 66 lt/sek/ha, a na šumovitom slivu svega 33.. Aiil i ovde ljubitelji šuma moraju se razočarati: iste tablice kao mnogoveći faktor u procesu variranja koeficijenta oticanja uvode dužinu sliva. Gornji primer uzet je za sliv od 1 km dužine, a pri 15 km. dužine količina vode iznosi svega 15 lt/sk/ha. Ovakvih tablica i formula postoji mnogo, a razlikuju se prema svojstvima terena, nad kojim su vršeni ogledi. Stoga za pravilnu primenu ovih formula treba dobro poznavati i njeno poreklo. Ali u glavnom pri izmeni veličine koeficijenta oticanja sa 1 kv. km. sliva skoro svuda je najglavniji faktor veličina površine sliva, zatim dužina sliva, stepen nagnutosti, stanje zemljišta i tek u ovom broju šuma. Tačnije mora se primiti, da na kojeficijenat oticanja upliviše kombinacija svih ovih faktora. Ako budemo optimisti, priznačcmo da šuma može pri svim drugim SI. 1. Gornji ćeo čuna nanosa u jednom od ogranaka aktivne bujice »Koštica« kod Uzica.. Sav sliv i korito bujice nalazi se u gustoj i već staroj šumi. Fotogr. inž. J. Stanimirović. istim okolnostima smanjiti kojeficijenat oticanja dvaput. Ali nećemo zaboraviti, da je ovde rcč isključivo o zreloj, pravoj, gustoj šumi sa sklopom. Pri uređenju bujice mi imamo, tako reći, već gotovu aktivnu bujicu. I ako je već tako, nikakva šuma ne može ukloniti ni eroziju ni koroziju već postojećeg aktivnog korita, pa i da smo nekim čudom za tren oka stvorili na slivu zrelu šumu. Ako za to treba dokaza i argumenata, onda je najbolji argumenat, što se aktivne bujice mogu obrazovati i u gusto pošumljenom području. Takvih primera ima dosta. Tipično je za ovaj slučaj obrazovanje aktivne bujice kod sela Vrbe kod Kraljeva u stoletnoj šumi kompleksa »Crni Vrh«. Veoma opasna i jako aktivna 540 > |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 7 <-- 7 --> PDF |
"bujica »Koštica« kod Uzice sva se nalazi u gustoj šumi. Opasne i aktivne bujice u gornjem toku »Krševičke Reke« takođe se nalaze u šumi. (SI. 1.) Šta bi ovde preporučili: savetodavci za pošumljavanje? Možda će neko reći: »Kako, zar se samo u tome sastoji uloga šume? Zar šuma ne sprečava degradiranje i ispiranje i odnošenje zemljišta, zar ne sprečava obrazovanje novih bujica?« Jeste, to je tačno, ali sve je to — preventivna uloga, o kojoj će još biti govora. A sada mi govorimo o jednom postojećem aktivnom koritu bujice, a ne o slivu; tražimo sredstvo, da regulišemo jednu aktivnu bujicu. Do sada je reč o pošumljavanju sliva, pošto pošumljavanje samog aktivnog korita ne dolazi u obzir. Nikakvo drveće, koje bismo posadili u korito, nije u stanju ni da spreči navalu vode od nekih 100 kub. mt/sk ni da se odupre takvoj navali. Kad bujica počinje da se obrazuje il da formira svoje korito, ona uvek obara i čupa sa korenjem i stoletna stabla, koja su joj na putu. Na to ne treba dugo čekati. Već prve jaruge od 1 do 2 metra duboke valjaju i stabla stare šume. U početku procesa voda postepeno odnosi zemlju oko gornjeg dela korena: dno pada, žilje izlazi napolje, sve dok znatan deo ne ostane u vazduhu, te stablo pada. Jer sistem žilja predstavlja šuplju mrežu napunjenu rahlom zemljom, te se nakvašena zemlja vrlo lako odnosi iz žila naročito pri većim brzinama. A u bujicama brzina vode je uvek velika, inače ne bi bila ni bujica O pošumljavanju nagiba korita također ne može biti ni govora, jer male sadnice padnu dole pri najmanjem odronjavanju, koje povlači za sobom erozija, odnosno pad dna. A i da pošumimo sliv i očekujemo od toga neke rezultate, onda treba da čekamo bar 20 godina. A bujice ruše naselja, prekidaju saobraćaj, kvare puteve danas, sutra, prekosutra. Stoga i državni i narodni interesi zahtevaju da borba sa bujicama bude efikasna odmah ili bar u toku kraćeg vremena. Sem toga dešavaju se česti slučajevi, kada je uopšte nemoguće pošumljavanje sli|va ili barem nekog znatnog dela površine sliva, a iz razloga, što je sliv zauzet naseljem, voćnjacima, njivama i si. Ako pošumimo neznatin deo sliva, za toliko se i smanjuje uloga šume. Znači, i smanjivanje koeficijenta oticanja, koje smo naveli, vredi tek pri totalnom pošumljavanju sliva, koje je skoro uvek nemoguće. U čemu je onda uloga šume i pošuml javan ja? Ta je uloga u prvom redu preventivna. Ne srne se šeći šuma na strmim terenima i gde usled podesne konfiguracije sliva mogu se obrazovati bujice. Za ovo poslednje nije potreban ni veći pad terena, već njegov reljef i fizička struktura tla. Druga i najveća uloga pošumljavanja jeste osiguravanje planomerno izvedene regulacije bujice. Ovom prilikom moramo se osvrnuti i na terminologiju, koja kod nas ni najmanje nije uređena, te svak upotrebljava izraze, kako hoće. Pod regulacijom treba podrazumevati regulaciju korita posredstvom objekata u samom koritu, na nagibima i na čunu nanosa, jednom rečju na mestima, koja su napadnuta od konce4trisane vode. Pojam uređenja bujica mora obuhvatati sve mere regulacije samog potoka i pošumljavanja sliva, melioraciju područja i t. d. Glavni je zadatak regulacije stabilizovanje aktivnog korita posredstvom objekata, podizanje i fiksiranje dna i nagiba i time sprečavanje erozije i korozije, a u donjem delu — čunu nanosa — neštetno sprovođenje vode sve do glavnog vodenog toka. Tek pod uslovom izvedene regulacije vredi i 541 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 8 <-- 8 --> PDF |
pošumljavanje sliva, a pokatkad i nagiba, bude li se to pošumljavanje izvodilo nešto ranije ili istovremeno sa regulacionim radovima. U ovom slučaju pošumljavanje ima najglavniju svrhu: osiguranje izvedenih objekata (jer samo u slučaju, da ti objekti postoje, vredi smanjivanje koeficijenta oticanfa) kao i sprečavanje ispiranja i odnošenje sa sliva takozvane trošine. Zadatak je šume, da se spreči pretrpavanje i potpuno zatrpavanje objekata. Ako su objekti potpuno zatrpni, njihovo se korisno dejstvo smanjuje. Oni već ne igraju uloge kaskada, koje smanjuju brzinu i potiskujuću snagu vode. Šuma mora smanjiti koeficijenat oticanja, jer se time povećava stabilnost objekata. U obrnutom slučaju, odnosno u slučaju povećanja kojefinicijenta oticanja, posledice za objekte mogu biti katastrofalne. A bez šume, na ogoielom slivu tokom vremena koeficijenat oticanja se povećava. SI. 2. Porušen kanal na čunu nanosa. U preseku porušenog kanala na zadnjem planu vidi se prvobitna izrada sa relativno tankim zidovima. Projektanti popravaka mislili su, da ta debljina nije dovoljna i izradili su umesto porušenog dela nove zidove sa mnogo većom debljinom. Ali pošto je ta pretpostavka bila pogrešna, ista sudbina stigla je i debele zidove. Koeficijent oticanja ulazi kao faktor pri izračunavanju proticajnih otvora svih objekata, poprečnih i uzdužnih, pregrada i kanala. Pri smanjivanju koeficijenta oticanja poboljšava se vodni režim toka. Kada se koeficijent oticanja povećava, proticajni otvor ne može propustiti svu količinu vode, koja se izliva iz njega i povlači kvar i rušenje objekata. U Dalmaciji još od pre rata regulisane su bile mnoge bujice i to vrlo solidno sa objektima u strogom sistemu. Izrada objekata bila je odlična; ima ih mnogo čak i od tesanog kamena. Ali proticajni otvori objekata bili su izračunati na tadanje stanje koeficijenta oticanja. Među 542 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 9 <-- 9 --> PDF |
tim u toku rata šuma na slivu bila je sva skroz posečena, upravo devastirana. Koeficijenat oticanja bio je znatno povećan. To je izazvalo u krajnjem rezultatu rušenje 70% svih objekata: i pregrada u koritu i kanala na čunu nanosa. Taj je kanal više puta bio renoviran i svaki je put ponovo porušen od prve velike vode, te je i sada ostao u ovakvom stanju. A takav kanal sada bi stajao više od 2 miliona dinara. Svi popravci bili su potpuno pogrešno izvedeni zbog nerazumevanja uzroka rušenja i kvara (SI. 2). Čak i građevinski inženjeri smatrali su za uzrok rušenja pravac kanala odnosno suviše oštre kontrakrivine, a nisu uočili ni tu upadljivu činjenicu, da je kanal porušen i na potezima u pravoj liniji i da je porušeno oko 70% pregrada. Međutim pravi je razlog bio jasan i jednostavan: usled povećanja količine vode ona se izlivala iz kanala, pravila i produbljivala jaruge uzduž zidova kanala sve dublje i dublje; pa kada je dubina tih jaruga sa spoljnih strana zidova kanala stigla do fundamenta, nagnut zid kanala bio je lišen svakog oslonca i pao je, kao što je pokazano u priloženom nacrtu (SI. 3). Na ovom fundamentnom primeru najbolje se vidi, kakvu ulogu igra pošumljavanje u regulaciji, i da je ono zaista potrebno. III. Pri pošumljavanju bujica treba tipizirati nekoliko delova bujice, pošto svaki tip iziskuje primenu različitih vrsta i metoda pošumljavanja. Stoga u svakoj bujici treba razlikovati: 1) sliv u širem smislu odnosno onu površinu, koja je ograničena vododelnicom i koja dobavlja vodu za bujicu; 2) uži deo sliva, koji igra predominantnu ulogu i predstavlja prugu oko obale korita različite širine (od 50 do 500 metara); 3) strme nagibe i obale korita; 4) dno korita; 5) čun nanosa. Pošumljavanje celokupnog sliva, koji nije direktno i suviše degradiran, predstavlja skoro isti zadatak kao i pošumljavanje goleti. Relativno efikasnije rezultate u smislu poboljšanja vodenog režima toka daje pošumljavanje one pruge, koja je najbliža do samog korita, pošto baš ova zona stvara konstantu brzine vode do ivice nagiba korita, a skoro bez obzira na topografske prilike .udaljenog dela sliva i time određuje intenzivnost procesa rušenja nagiba, stvaranje jaruga, vododerina i popuzina u samoj obali. Svakako najbolji je način sadenja (gde dozvoljava pad i druge okolnosti) prethodno duboko oranje u jesen, izuzev — razume se — retke slučajeve čistog peska. Orati je potrebno što bliže do pravca izohipsa. Ovim se stvaraju rezerve vlage u zemljištu, što je naročito potrebno na nagnutim površinama, na kojima atmosferski taloži u vrlo malom procentu poniru u zemlju usled većeg pada. Pri tome treba obratiti pažnju na izvesne prigovore protiv oranja sliva. Ovi prigovori nisu bez osnova, a sastoje se u tome, što se oranjem ili uopšte totalnom obradom zemljišta uništava travni pokrov i voda može odneti gornji rastresiti sloj u korito i što će se u ovakvom rastresitom sloju lako stvarati nove jaruge i vododerine. Zaista izvestan deo orane zemlje na izvesnim mestima delimično može biti ispran, ali ne mora, što sve zavisi od intenzivnosti pljuskova. Zatim ovaj proces nije tako brz i za 2—3 godine neće se stvoriti ozbiljnije vododerine. Ali oranjem i uništavanjem korova stvaraju se odlične prilike za opstanak šume, koja pri brzom prirastu već u trećoj ili četvrtoj godini počinje sprečavati ispiranje tla. Ako pretpostavimo najgore pri 543 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 10 <-- 10 --> PDF |
544 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 11 <-- 11 --> PDF |
like, odnosno veće i česte provale oblaka, ipak šteta od toga kompenzira se dobitkom od uspešnog pošumljavanja. Ako je u jesen ili po zimi zemlja preorana, u proleće ju treba drljati i saditi. Apsolutno je obavezno prvih godina, a sve do sklopa, pleviti i prašiti i to prve godine posle svake jače kiše. Ovo doduše stoji novaca, ali uspeh neće izostati. Što se tiče pošumljavanja strmih nagiba korita, s njim stoji drukčije nego sa slivom. Njegov je cilj stabilizobanje nagiba, ali ono se ne srhe nikako izvoditi pre potpune regulacije, ni istovremeno, već posle svršetka svih regulacionih radova, kada se zaustavi proces rušenja i nagib primi prirodni kut rušenja. U retkim slučajevima nagib se terasira. Ali ovo pošumljavanje uopšte vrlo retko se primenjuje i to u slučajevima, kada je bujica sasvim blizu naselja ili zgrada, zatim kada je nagib dugačak odnosno dubina korita velika. Ako je visina nagiba mala, uvek je bolje pobuseniti. Pošumljavanje nagiba korita retko se primenjuje još i stoga, što je mnogo skupo i izvršeni utrošak srazmerno ne doprinosi toliko koristi, koliko je utrošeno. Nagib predstavlja presek sterilnih geoloških formacija, a teren je suviše ocedljiv i podvrgnut jačem isušivanju. Razume se, za uspešno pošumljavanje ovakvog terena potrebno je utrošiti nesrazmerno više truda, vremena i! novca, pošto napr. bez donošenja dobre zemlje u jame ili šančeve ne smemo se nadati nikakvom uspehu. Ovakvi pokušaji u manjem razmeru bili su učinjeni na bujicama »Vrbanov Dô« i »Bela Dolina« Krševičke Reke od strane pisca, ali usled premeštaja nije mu poznato, da li se o tome vodilo kakvog računa. Drukčije stoji stvar sa pošumljavanjem donjeg dela bujice t. j . čuna nanosa. Svaka bujica ima čun nanosa, koji je jedan od glavnih karakteristika bujice. Sastavljen je od sitnih i krupnih odlomaka onih geoloških formacija, koje preseca bujica, pomešanih sa muljem i trošinom od sliva, dakle nije potpuno sterilan. Ovaj materijal pri izlazu iz klisure bujice prima formu ispupčene lepeze. Ponekad je nevidljiv. Ovo je slučaj naročito kod bujica, koje se ulivaju direktno u more. Tamo se čun nanosa obrazuje na morskom dnu u vidu sprudova i plićaka. Slično biva u rekama, kada se klisura završava kod same obale. Stručna definicija čuna nanosa: deo bujice od tačke ravnoteže na niže. Čun nanosa obično se osigurava kanalom. Pri velikim čunovima regulacija se komplikuje i ovo je obično deo, nad kojim projektant mora biti naročito obazriv, pošto sva razlika u visini čuna mora biti stabilizovana i zafiksirana. Ako to nije, onda su u pitanju svi regulacioni objekti u samom koritu bujice, pošto po izradi objekata nadolazi čista voda i čun nanosa naglo pada. Pad čuna nanosa povlači podlokavanje bazne pregrade, a pad bazne pregrade prouzrokuje i pad gornjih, jednu za drugom. Kao primer pada neosiguranog čuna nanosa može se navesti pad u »Kalimanskoj Reci!« u Vladičinom Hanu 1928 g. U toku od 3 sata prolaza visokih voda horizont čuna je pao za 2 metra, tako da je zub bazne pregrade ostao u vazduhu. Klasičan primer regulacije čuna nanosa, to je izrada kanala od tačke ravnoteže odnosno od bazne pregrade do fiksne tačke vodenog toka, u koji se ulica bujica. Kako je takav kanal skup i na velikim čunovima stoji milionske sume, pri projektovanju pribegava se svakim vrstama tehničkih kompromisa i palijativa, koji mogu biti samo privremeno 545 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 12 <-- 12 --> PDF |
uspešni. Ali kakvo bilo sredstvo regulacije primenjeno, sa kanalom ili bez kanala, pošumljavanje čuna nanosa skoro je uvek potrebno i korisno. Ako je projektovan kanal, pošumljavanjem se stabilizira inače pokretan teren oko kanala, čime se osigurava sam objekat od eventualnog klizanja. Sem toga u svakom slučaju iskorišćava se sama površina, koja je po pravilu nepodesna za kakvu drugu vrstu kulture sem šumske. Čun nanosa je poplavno područje bujice i apsolutno šumsko zemljište za gajenje mekih šuma. U mnogim slučajevima seljaci pokušavaju iskoristiti ovakve vrste zemljišta na svoj omiljeni način sejanjem kukuruza. Ali većim delom nadolazak visokih voda od bujice ili poplava reka satire te useve. Međutim rentabilitet mekih šuma daleko nadmašuje prihod od visokih šuma. Troškovi pošumljavanja ovde su manji od pošumljavanja goleti, a uspeh je osiguran, ako se tehnici pošumljavanja pokloni potrebna pažnja. Naročito je potrebno istaknuti kulturu plemenite vrste, pošto je njen rentabilitet veći od rentabiliteta kukuruza. Pošumljavanje poplavnih područja i dolina reka dosta je lako i sigurno^ ali. za pošumljavanje bujičnih nanosa potrebno je više znanja i truda. Čun nanosa i ako je donekle poplavno područje bujice, ipak se ue nalazi u istim hidrološkim prilikama kao doline reka. Kako je izdignut nad mokrim horizontom od 5 pa do 50 i više metara, u toku sušnih perioda gornji sloj može se presušiti u većoj debljini. Ali pošumljavanje bujičnih nanosa, pored direktnog rentabiliteta, igra veliku ulogu u radovima na uređenju bujica kao jedno efikasno i jevtino sredstvo za stabilizaciju nanosa, sprečavanje kretanja, pa u nekim slučajevima i za obrazovanje korita za oticaj vode u čunu nanosa. Prvi opit sa pošumljavanjem čuna nanosa izveden je u proleće 1933 god. u bujici »Vrbanov Dô« na području Krševičke reke u srezu preševskom. Čun nanosa »Vrbanovog Dola« uzdignut je nad dnom Krševičke reke za oko 10 mt, što znači, da ovde nema podzemnog vodonosnog sloja, koji bi vrba mogla iskoristiti. Čun nanosa sastoji se većim delom od krupnog peska, skoro čistog kvarca bez mešavine mulja, pošto pesak dolazi neposredno od raspadanja geoloških formacija u koritu bujice. Lepezastog oblika u poprečnom preseku, čun nanosa je rebrast, pošto su bujične vode prokopavale čas tamo čas ovamo jaruge, koje se posle raspliću u profile minijaturnih udolica. Prema tome za prvi eksperimenat je izabran objekat sa najnepovoljnijim prilikama u smislu vlažnosti i plodnosti tla. Za ovo pošumljavanje izabrane su tri najproširenije industrijske vrste: Salix viminalis, S. amigdalina, i S. americana. Površina je iznosila 1,25 ha sa 125.000 reznica na odstojanju 25 X 50 cm. Apatinska košarska industrija po nekom nesporazumu dobavila je 125.000 reznica dugih po 24 cm., što ne bi smelo da bude s obzirom na nedovoljnu vlažnost zemljišta. Ali se to nije moglo popraviti i sadenje ovako kratkih reznica bilo je izvršeno krajem aprila 1933 g. (SI. 4). Dakle ovde je bio još jedan nepovoljan faktor: suviše mala dužina reznica, svakako manja od suvog sloja, pošto se ovakav nanos isušuje do 30 i više cm. Kao četvrti negativni faktor treba spomenuti veoma sušno leto u 1933 god. 546 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 13 <-- 13 --> PDF |
Ipak su rezultati bili izvanredno dobri: plantaža plemenite vrbe dala je dobar urod i skoro nije zaostala od drugih plantaža, koje su u normalnim prilikama. Najveći prirast vrba je dala u maju mesecu i to sa oko 60 cm., najmanji u toku sušnog avgusta. U pogledu pojedinih mesta u prirastu je bilo dosta šarenila: naime na uzvišenim gredama čuna nanosa prirast je najmanji, oko 50 cm, što je uostalom potpuno razumljivo, a u nizinama, udolicama i jarugama mikroreljefa prirast je iznosio 2,50 mt. Razume se, da je upliv navedenih negativnih prilika trebalo nadoknaditi odgovarajućom negom. Stoga se prašenje vršilo u toku 1933 godine 10 puta. Kiša se mogla iskoristiti samo jedan put i to kasno krajem jula meseca. Voda se delila na više struja, tako da je natopljen veći deo kompleksa. SI. 4. Poslednja pregrada od pletera i palisada od vrbovog kolja u bujici »Beloj Dolini« u srezu preševskom. Fotografisano je nakon 3 meseca od izrade. Kao opšte pravilo, sve su vrste dale veći prirast na donjem delu čuna nanosa, u kojem ima više vlage, a najveći je prirast zabeležen u blizini Krševičke reke, gde se već oseća blizina podzemnih voda. Znatan prirast takode je u dugačkim udubinama i jarugama, a bez obzira na kotu i udaljenost od Krševičke reke. Što se tiče pojedinih vrsta, one nisu pokazale neku naročitu razliku u prirastu i habitusu pri istim uslovima. Jedino bi se moglo reći, da S. americana bolje podnosi sušu od ostalih i ako po svojoj prirodi raste nešto sporije. Vegetacija ove vrste trajala je za oko 20 dana duže od S. viminalis i amigdalina. Inače S. viminalis dala je najveći prirast. Postotak primanja reznica je 100. Cifre će najbolje pokazati rezultat matice plemenitih vrba u Vrbanovom Dolu za 1933 godinu. Plantaža zasađena sa 125.000 reznica dugih 547 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 14 <-- 14 --> PDF |
po 24 cm, za prvu godinu dala je rod od 160.000 reznica dugih po 38 cm., ili od 30000 uzdužnih metara šiba dobijeno je 60000 uzdužnih metara šiba ili 200%. Kvalitet uzgojenih reznica je odličan, pošto su iste u aprilu mesecu 1934 god. posađene kod željezničke stanice Ristovac sa 100%-nim uspehom i početkom jula prve godine pokazale su prirast od 70 cm do 2 mt. Šarenilo prirasta i razvitka vrbe na čunu nanosa nije ni u koliko smetalo iskorišćavanje materijala. Tanke i kratke šibe (od 2—5 mm debljine i do 50 cm. dužine) iskorišćene su za dalje podizanje plantaža, a veće šibe mogu biti iskorišćene za pletenje korpa, jer je praksa pokazala, da se i tanke šibe mogu sa velikim uspehom upotrebiti kao reznice, a pri povoljnim prilikama, kao što su kod Ristovca, one će dati u toku od 2 meseca šibe dvaput deblje od posađenih reznica. Jedina mana tankih reznica — da se ne mogu saditi običnim zabadanjem — ovde ne igra ulogu, pošto se u krupnom pesku uopšte ne može vršiti sadnja ubadanjem, već samo sa željeznom šipkom. Značaj opita sa uzgojem plemenite vrbe na čunu nanosa mnogo je veći, no što neki misle. I ako se već odavno poplavna područja iskorišćavaju za kulturu plemenitih vrba, nitko, izgleda, nije pokušavao sa pošumljavanjem čuna nanosa. I od strane stručnjaka i od strne narodnih masa čun nanosa se smatra kao apsolutno neupotrebljivo, za uvek upropašćeno tlo, koje se ne može iskoristiti ni za ispašu, pošto ovde ne raste ni korov. Ovaj prvi eksperimenat, vršen uzastopce 2 godine, pokazao je vrlo dobar uspeh (na osnovu faktičnih podataka i postignutih rezultata), a za treću i četvrtu godinu treba očekivati mnogo veći prirast i to iz dva razloga: 1. što tek tada počinje obrašćivanje donjeg preseka reznice, koje će biti u punom toku u trećoj i četvrtoj godini; 2. što će korenje u toku treće godine stići do dubljeg vlažnog sloja i izbeći takozvani mrtvi horizont. Sem navedenog, ovakovo pošumljavanje nanosa ima veći značaj u regulaciji bujica s razloga, što je ovo jedini put do rentabiliteta radova, kojim će se zainteresovati narod i podstreknuti na aktivnu i energičnu borbu sa bujicama. To je razumljivo s obzirom na to, da su do sada regulacije samo sprečavale zlo, a nisu doprinosile nikakav dobitak, drugim recima: bile su nezavršene melioracije. Na osnovu svega navedenog trebalo bi da nadležni organi posvete veću pažnju ovom pitanju i stvore mogućnost za dalje radove, to vise što ovi zahtevaju utrošak relativno neznatnih suma. Ako se vršu izgradnja kanala kroz čun nanosa, u njemu bi trebalo predvideti naprave za natapanje plantaža. Pored plemenitih vrba na gornjem delu istog čuna nanosa posađeno je kolje bele vrbe kao palisada. Na desnoj strani čuna bela vrba je dala prirast za 3 godine oko 2,50 mt, a u sredini i ako vegetira, zakržljala je. Ovo se da objasniti time, što su uslovi vlažnosti nepovoljni. Isto tako negativno upliva i veliki nadzemni deo kolja. Bela vrba u pleterima u koritu bujice dala je vrlo dobar rezultat, godišnji prirast dostiže i do 3 mt., što je već iskorišćeno, a grane su posečene krajem druge godine i upotrebljene kao materijal za dalje pošumljavanje korita. Ista bela vrba na čunu nanosa bujice Bela Dolina dala je prirast od 4—5 metara. 548 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 15 <-- 15 --> PDF |
U 1934. godini plantaža matice do 1. jula isterala je šibe dužine ka» što je krajem prve godine, samo umesto jednog pruta svaka reznica je isterala po 4—5 šiba. Izgleda, da će Salix americana obrazovati sklop još iste godine. Materijal od plantaže na »Vrbanovom Dolu«, kao što je rečeno, upotrebljen je za osnivanje plantaže kod železničke stanice Ristovac na čunu nanosa same Krševičke reke na odstojanju od 1,5 km. od Morave. Ovde su uslovi mnogo povoljniji. I ako se podzemna voda nalazi na oko 1,5 mt. od površine, te ne može biti iskorišćena prvih godina, pesak sadrži dosta hranljivih sastojaka, a kultura može biti navodnjavana iz Krševičke reke u toku nadolaska bujičnih voda. Ovakvih natapanja bilo je izvršeno dva: prvo odmah po sadenju, a drugo krajem juna. Već prve godine srednji prirast iznosio je u julu 1,30 mt., a ima dosta reznica sa 2 mt. visine. Ovde na manjoj površini učinjen je pokušaj sa kultivisanjem domaće Salix purpurea. Ali pri istim uslovima rakita je mnogo zaostala od plemenitih vrba. Površina plantaže oko Ristovca iznosi 3,2 ha. Od drugih vrsta sađene su reznice jablana i bele topole na dnu korita Vrbanovog Dola. Reznice jablana primile su se sa 80%, a bele topole sa 50%. Prirast za prvu godinu iznosio je 60 cm. Naročitu pažnju treba obratiti na gajenje bele topole, koja podnosi malo plodna zemljišta sa skoro sterilnim peskom, podnosi i sušu i može biti sa velikim uspehom upotrebljena za pošumljavanje bujičnih nanosa, pa i goleti s peskôvitim tlom. Pošto se reznice primaju tek sa 30 do 40%) i uspeh zavisi od prve godine, najbolji je način uzgoja topole u rasadniku. Uz povoljne prilike bela topola u rasadniku dostiže do 1,5 mt. visine krajem prve godine i ovakve sadnice daju mnogo bolji i siguran rezultat. Baš se na ovoj bujici desio slučaj, koji smo spomenuli: nije bilo kreditne mogućnosti za izradu kanala na čunu nanosa, te se trebalo poslužiti palijativom. Kao svaka slična mera, tako i ova iziskivala je periodične dopune, popravke i što je najglavnije: stalan nadzor i održavanje. Pored svih svojih negativnih osobina, izazvanih samim karakterom ove metode, ona je ipak ispunila svoj zadatak i u potpunosti sačuvala sve regulacione objekte u samom koritu regulisane bujice. Ovde je bila mogućnost primene dveju glavnih varijanti. Prva je izgledala kao najbolja, ali takođe nije mogla biti primenjena usled nedostatka kredita. To je izrada živih pletera u sistemu po izohipsama čuna nanosa. Pleteri visoki oko 70 do 100 cm. ukopavaju se na ćelu svoju visinu koncentrično po izohipsama na uzajamnom odstojanju prema padu terena. Na uzdužnom profilu moraju biti u strogom sistemu, tako da je ivica svakog donjeg pletera na istom horizontu sa delom gornjeg pletera ispod ivice za 20—25 cm. Na krajevima pleteri moraju biti uzdignuti i usečeni u teren u cilju sprečavanja zaobilaženja vode. Debljina vodene struje iznad pletera iznosila bi oko 2 cm. Osobitu pažnju treba obratiti na što tačnije ukopavanje pletera — sa tačnošću bar do 1 cm. po izohipsi, jer u protivnom slučaju na nižim mestima pletera koncentrisaće se struje vode, koje će podlokavati neosigurani pleter. Ove izohipse od pletera dostižu prema širini čuna nanosa dužinu od 250 mt., te ako su dobro izrađeni, ne iziskuju potrebu osiguranja, jer debljina sloja vode iznosi najviše 2 cm. Kako se ovom prilikom postiže ravnomerno razli 549 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 16 <-- 16 --> PDF |
TIPIZIRANA 5EMH UREĐENJH DONJEG DEIH ..1.. POSREDSTVOM: ŽIVIH ........ H i o o a 5 p SI. 5. Pri upotrebi živih pletera-izohipsa na čunu nanosa treba obratiti veću pažnju na postojeće jaruge i vododerine. Jedna od jaruga pokazanih na nacrtu osigurana je po jednim pleterom bez krila iza svake izohipse. Prostor između tih pletera treba popuniti i nabiti zemljom, a ozgo izraditi kaldrmu. U drugom slučaju (desno) predviđen je nasip sa nagibom 1 :2 i kaldrmom. Liniju ravnoteže između izohipsa treba predvideti sa padom J = 0. |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 17 <-- 17 --> PDF |
vanje vode iz bujice i to prilikom svake kiše, ovaj sistem sam u sebi sadrži i sve uslove za idealno natapanje i iskorišćavanje bujičnih voda. Sem toga postavljanjem ovih živih pletera istovremeno pošumljava se i čitav kompleks površine čuna nanosa (SI. 5). Ali kako ova metoda nije mogla biti izvedena, pristupilo se drugoj, jevtinijoj. Na gornjem delu čuna nanosa biö je izrađen zaštitni sistem i to od pojaseva po tangenti na izohipse. Svega ovih pojaseva izrađeno je šest i to odozgo na niže: kao prva bila je pregrada od fašina sa korisnom visinom od 70 cm i podslapljem od kaldrme osiguranim pleterom od dva reda, a ukopanim za 70 cm. Celokupna dužina podslaplja iznosi 230 mat., pošto je ordinata parabole pada struje 1,50 mt. i refleksnii skok oko 80 cm. Drugi pojas vezan sistemom sa prvim jeste pregrada od jednostrukog pletera sa korisnom visinom od 30 cm. u cilju stvaranja što manje kaskade, a zatim (takođe u sistemu) sleduje isto takva pregrada od živog pletera sa još manjom korisnom visinom (od 20 cm). Ove dve pregrade imaju podslaplje od kaldrme od 1 mt. širine. Nizvodno od ove pregrade na odstojanju od 5 mt. postavljena su 3 pojasa od živog SI. 6. Sistem živih objekata na gornjem delu čuna nanosa bujice »Vribanov Dô« u srezu preševskom. Fotografisano je nakon 5 dana po izradi. pletera u cilju stabiliziranja postojeće linije horizonta čuna nanosa i između njih guste palisade od živog vrbovog kolja. Ova se palisada produžuje nizvodno od poslednjeg pletera za 5,50 mt. Prva pregrada od fašina, stvarajući skok vode smanjuje brzinu vode na poslaplju do minimuma. Pri daljem kretanju struja se lomi o dve manje pregrade i protiče kroz palisadu. Na taj je način jedan od zadataka ovog sistema: postizanje što manje brzine vode pri dolaženju na neosigurani čun nanosa. Sav donji čun nanosa je, kao što je gore navedeno, pošumljen plemenitom vrbom. Nezaštićena razlika visina od poslednjeg pojasa pletera do fiksne tačke čuna nanosa iznosila je 5 mt., što je mnogo s obzirom na strukturu zemljišta (SI. .). 551 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 18 <-- 18 --> PDF |
Ovaj se palliativ pokazao, kako je trebalo i očekivati. Sam sistem u toku prve godine trebao je nadzora i neznatnih opravaka i dopuna na dva mesta.. Tamo, gde je bila velika prirodna jama i nasip iza pregrade bio nehatno izrađen, trebalo je taj nasip popuniti. Morala su se još više podići krila nasipa, koja su spojena sa, terenom, a površinu nasipa pobuseniti. Inače je ovaj sistem odgovarao svom cilju: Ali čim je voda prelazila poslednji najniži pojas od pletera i prelivala se na neosigurano tlo, ona se odmah koncentrisala u nekoliko jačih struja i pravila vododerine, jer je čun nanosa ovde b´o rebrast. Ova je pojava bila i prve i SI. 7. Klasičan primer upotrebe živih, pletera u sistemu. Fotcgrafisano je 3 dana nakert izrade, a posle prolaza voda, koje su već pokrile podslaplja materijalom. druge godine i tu ništa nije pomogla ni vrba, koja je bila veoma dobro razvijena. Taj deo raznica, koji se nalazio u struji, ostao je sa otkrivenim korenjem. Kako ni druge godine nije bilo mogućnosti za izvođenje konačnog uređenja čuna nanosa, pribeglo se sa neznatnim sredstvima drugom palijativu: naime, u novoobrazovanim jaružicama, koje su bile neznatne dubine, isprepleteni su pleterčići, koji su služili kao minijaturne 552 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 19 <-- 19 --> PDF |
pregradice. Interesantno je, da je ovaj rad izvršen u junu od svežeg tek posecenog vrbovog pruća i svu su se pleteri primili: novi su se pupoljci pojavili, kada još staro lišće nije stiglo otpasti. Posle prve kiše ove jaruge su bile popunjene. Drugom prilikom bilo je isto tako pošumljeno, pošto je voda napravila jaruge na drugom mestu. Na taj bi način postepeno sva površina bila pokrivena ovakvim živim pleterčićima. Do sada smo govorili, da je pri regulaciji bujica potrebno pošumljavatil uži sliv odnosno najbliži deo površine do samog korita i čun nanosa. Ali postoji još jedan način regulacije bujica, koji nosi u sebi sve elemente pošumljavanja. To je regulacija putem podizanja predgrađa od živih pletera, fašina i garnisaža. IV. O radovima sa živim pleterima kod nas se vrlo malo zna, te se stoga pri njihovom izvođenju prave grube greške, koje onemogućavaju uspeh. Doduše, njihova je primena ograničena. Ona je skoro nemo- Sl. 8. Zivi pleteri u sistemu fotografisani 3 meseca nakon, izrade u bujici »Bela Dolina« u srezu preševskorn. guća na kamenitom dnu i u bujicama sa većom površinom sliva. .. pri maksimalnoj količini vode od kojih 50 km/s pleteri mogu izdržati, ako su dobro izračunati i izrađeni. I u ovom slučaju isto tako kao i za svake druge pregrade potrebno je izračunati proticajni otvor, koji može biti četverouglast ili ovalan. Pleterima se ne srne mnogo podizati dno korita: pravilo je, da što manja korisna visina, to je pleter sigurniji. Kao maksimalnu korisnu visinu i to za pojačan ili dvostruki pleter treba odrediti granicu od 1,50 mt, a za jednostruki oko 1,00 mt. Ali to je granica, a inače za izbegavanje kvara najbolje su visine: za jednostruki pleter oko 70 cm., a za pojačan 1,20 mt. 553 2. |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 20 <-- 20 --> PDF |
Od većeg je značaja predvideti i odrediti pad izjednačenja prema krupnoći materijala. Nikada ne treba projektovati suviše velik pad. U prvo vreme usled velikih količina uskomešanog materijala, dok se potpuno ne završi taloženje, pad nanosa može biti velik do 10, a i 12% (SI. 7 ; 8). Podslaplja pletera i njihov donji deo će se pokriti materijalom, a može biti, da će se nanos popeti i do samog vrha pletera. Ali je ova pojava privremena il nije štetna, pošto stvara veću rezervu vlažnog materijala i ovaj nanos zadržava i čuva vlagu, koja je tako potrebna baš u SEMA PROCESA TALOŽENJA I KRETAMJA MATERIJALA A B objekti projekiovani sa *% objekti projekiovani sa i većim padom definitivna ravnoteža objekti su stabilni podtokam objekti padaju SI. 9. prvo vreme za rašćenje pletera. Sem toga projektovanje malog pada u izvesnim slučajevima dozvoljava ukidanje izrade podslaplja. Obično već druge godine, a može se desiti i u prvoj, što zavisi od količine taloga, prolazi relativno mnogo čistija voda i izaziva pad dna i otkrivanje pletera. U ovom slučaju, ako je projektovana linija pada velika, proces pada se nastavlja, otkriva podzemni deo pletera, izaziva sušenje kolja, a i podlokavanje i pad pletera (SI. 9). 554 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 21 <-- 21 --> PDF |
Dobra i pažljiva izrada pletera jeste bitan uslov za postizanje uspeha. U malobrojnoj literaturi ima i pogrešnih uputstava. Tako napr. ponekiput preporučuje se izrada pletera sa debelim hrastovim koljem u svrhu stabilnosti. Međutim ovim se stabilnost pletera smanjuje. Pruće obavijeno oko debelog kolja obrazuje velike praznine, čime se kvari kompaktnost samog pletera i stvara se uslov za prolaženje i krupnijeg materijala kroz pleter. Pruće oko debelog kolja neće imati potrebnu vezubaš na ovim mestima pleter će najlakše popustiti pod pritiskom materijala. Stoga, ako je potrebno što bolje učvrstiti pleter, debelo kolje ne stavlja se u sam pleter, već oko njega nizvodno i pričvršćuje se žicom ili se uopšte ne vezuje, pošto i bez toga dobro služi kao oslonac za ceo pleter (SI. 10). Neophodan je uslov pri izradi pletera tako zvano »gumiranje« pletera. Pleter i najbolje izrade ipak predstavlja jedno rešeto sa šupljinama, kroz koje će projuriti sav sitan materijal nošen vodom. Stoga pri izradi pletera nikako se ne sme vezati nasip direktno sa pleterom, već između njega i pletera treba metnuti jedan vertikalan sloj od materijala, neprobojnog za vodu. Takav se sloj izrađuje od pregorelog đubreta, masne ilovače ili u krajnjem slučaju od slame, koju treba dobro pogaziti. Naročito treba paziti da bude dobar spoj krila u useku nagiba. Pleter u većini slučajeva mora imati podslaplje za osiguranje dna kod nizvodne strane. Inače usled udarca vode dolazi do obrazovanja jame, bez obzira, da li su pleteri u sistemu. Kolje za pleter mora biti zdravo, sa glatkom čistom korom zelene boje i što deblje (do 8 cm), bez pukotina; od bele vrbe je najbolje, a sečeno pred samu izradu. Treba izbegavati upotrebu kolja od starih grana sa hrapavom ili ispucanom korom mrke boje, jer se takvo kolje teško prima i ima slabu vegetacionu moć. Najbolje vreme za seču kolja i izradu pletera je kraj zime i početak proleća. Ali u to vreme je vrlo teško nabaviti kolje u većoj količini, pošto se vrbove šume nalaze na poplavljenim područjima. Ako je nemoguće spremiti kolje u proleće, već u jesen ili po zimi. njega treba odmah preneti u zatvorenu prostoriju (šupu, ambar, koš) ili iskopati jamu odgovarajućih dimenzija i dobro pokriti suvom zemljom i slamom protiv smrzavanja i isušivanja. U ovom je slučaju postupak analogan postupku sa sadnicama, jer je kolac isto što i sadnica. Dobra izrada pletera mnogo znači za krajnji rezultat. Bezuslovno je potrebno dobro nabijati zemlju u iskopu oko podzemnog dela pletera. Ima dva načina .postavljanja pletera. Prvi, kada se pleter izrađuje van iskopa negde blizu na površini i nakon toga gotov prenosi u rov. Ovim se uštedi na zemljanim radovima, ali pri samom prenosu i postavljanju pleter gubi od svoje kompaktnosti, razlabavi se, lako može da se iskrivi i izvitoperi. Drugi je način — iskopati rov toliko širok, da bi se u njemu moglo plesti po postavljanju kolja. Treba napomenuti, da se najviše pravi greška u tome, što pletenje počinje tek od zemlje tako da podzemni deo pletera sastavlja samo kolje. Kolje treba konačno spremiti tek pred samu izradu pletera. Obično treba da je dužina kolja jednaka duploj korisnoj visini pletera. Qornji deo treba otseći oštrom sekirom ili testericom okomito na osovinu kolčića, tako da površina preseka bude što manja. Dobro je zamazati 555 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 22 <-- 22 --> PDF |
JEDNOSTAVNI NORMALNI PLETER SI. 10. Ovde je između ostalog prikazan način useka pletera u nagib. Kolje sa strane, U krilima, mora biti najduže. Ako se nasip osigurava kaldrmom, nagib mora b´ti bar 1 : 2, da ne bi popustio od težine kaldrme. Od više poznatih tipova fašina ovde je prikazano tri: laki tip, u kojem se upotrebljava isključivo vrbovo kolje za primenu u manjim bujicama, zatim normalan tip sa korisnom visinom od 1,50 mt. osiguran samo nizvodno velikim i vrbovim koljem. U slučaju većih maksimalnih voda ovakvu pregradu treba pojačati koljem i sa uzvcdns strane i eventualno vezati ankerima. Podslaplja, koja su ovde pokazana od fašina, mogu se zameniti pcdslapljem od kaldrme. |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 23 <-- 23 --> PDF |
f gornji presek kašom od razmućene mešavine od peska i gline, čime se sprečava isparavanje. Donji presek treba sećil sasvim koso. Važno je, kako se zabija kolje. Zabijati kolje na veću dužinu moguće je samo na terenu od peska ili sitnog materijala, što je kod bujica redak slučaj. Kako se u zemljištu skoro uvek nalazi kamenje različite krupnoće, kolac se grebe o kamenje, donji se presek zgnječi, kora se oguli. Svi ovi ozledeni delovi izazivaju trulenje i štetno deluju na vegetativnu sposobnost. Stoga je mnogo bolje napraviti iskop te zabijati kolje samo od dna iskopa na nekih 15—20 cm. Izrada pletera u rovu ima još i tu prednost, što nabijena zemlja, koja je uvek rahlija od prvobitnog terena, stvara bolje uslove za rašćenje žilja. Prilikom pletera treba po mogućnosti sve debele krajeve pruća, koji vire između kolja, razmcstiti u nasip: u protivnom slučaju pruće se teže primi Svakako pri zabijanju ne srne se udarati direktno u glavu kolja niti upotrebljavati železni čekić, već metnuti na kolac parče daske ü udarati drvenim čekićem. Sve ovo vredi i za sadenje kolaca na čunu nanosa s razlikom, što u ovom slučaju nadzemni deo kolja ne sme biti veći od 3—5 cm. Najslabije mesto u pleteru je spoj nasipa sa samim pleterom. Gornji deo nasipa (bermu) treba osigurati. Najbolje je pobuseniti; ako nema busena, kaldrmisati; ako i kaldrma popušta, onda je najefikasniji lek zaliti odozgo spojnice tankim slojem maltera. U većini slučajeva pleter mora imati podslaplje, a naročito ako je projektovan veći pad. Podslaplje igra ovde istu ulogu kao i kod svake pregrade: štiti sam zid od podlokavanja, koje izaziva s jedne strane pad dna, a s druge pad struje vode sa samog pletera. Obično se podslaplje osigurava kaldrmom, koju stabilizira pleter ukopan sa nizvodne strane. Za izradu ovog pletera (zuba) važe sva navedena pravila za izradu pletera s razlikom, da on nema korisne visine, odnosno ne viri iznad zemlje (SI. 10). Što se tiče uopšte pletera, površan posmatrač može uvek da izvede površan zaključak. Postoji napr. mišljenje, da je dobra izrada suvišna i nepotrebna, već je dovoljno kojekako metnuti pleter u zemlju. »Napravio je taj i taj seljak na svom imanju u bujici pletere sasvim prosto: jedva je pobio kolje, toliko da se drži, nabacao dva naramka pruća, pa se sve lepo popunilo«. Ovo je možda i tačno, ali na žalost dotični posmatrač nema mogućnosti i dalje posmatrati sudbinu takvih objekata. A da je došao druge godine, on bi video, da od tih popunjenih pletera nije ostalo ništa i voda je sama odnela sve ono, čime je popunila. O tom prirodnom procesu već smo govorili. Kada je u koritu bujice nameštena kakva prepreka, voda koja je prezasićena materijalom tako, da predstavlja kašu, odmah taloži taj materijal oko prepreke, koja izaziva smanjivanje brzine vode. Posle toga nastupa druga faza procesa: voda postaje manje zasićena, brzina se povećava i voda u početku prokopava, a zatim ruši i odnosi ovu prepreku. Dešavaju se doduše slučajevi pri sticanju svih najpovoljnijih prilika, da ovakvi kojekako izrađeni objekti ostaju duže vremena^ na svom mestu. Ali takvih slučajeva najviše ako je 5%. Kada pak rade stručnjaci, oni ne smeju ići na tako veliki rizik i prepustiti sve srećnoj slučajnosti već pažljivom i stručnom izradom stvoriti tu sreću sa 100%. 557 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 24 <-- 24 --> PDF |
Što se tiče dvostrukih pletera, koji su spomenuti u nekim udžbenicima, oni po našem mišljenju, osnovanom na dužem posmatranju, nisu mnogo praktični. Morali bi se primenjivati tamo, gde je potreban pleter veće visine, pošto bi se jednostruki pleter usled pritiska zemljanog tereta ispupčio i pokvario. Ali drugi pleter ne rasterećuje na mnogo taj pritisak. S druge strane umesto potrebe osiguravanja od izlokavanja samo jednog pletera ovde treba osigurati dva napadnuta mesta i mogućnost izlokavanja povećava se. Stoga u slučaju potrebe viših pletera u većini slučajeva bolje je postaviti jednostruki pleter potrebne visine i osigurati ga jakim hrastovim koljem, koje treba vezati ankerima. Ali još su stabilnije pregrade od fašina i to već zbog svoje debljine. One su skuplje. Da pregrada od fašina bude stabilna, potrebno je pri izradi još na nogarima što više stegnuti fašinu, da bude dovoljno sabijena i da između pruća bude što manje šupljina. Pri tome treba paziti, da žica ne preseče pruće na periferiji fašine, te upotrebljavati žicu odgovarajuće debljine. Ne bi trebalo da prečnik fašine bude veći od 30—35 cm. Fašine pri polaganju treba vezati za kolje, a dobro je da se kolje postavi u dva reda uzvodno i nizvodno od fašina. Između većih kolaca od tvrdog drveta treba metnuti u red i vrbovo kolje. Podslaplje takode treba praviti bilo od kaldrme sa zubom od pletera, bilo od fašina; ako je fašina dobro izrađena, ona čak bolje izdrži u podslaplju nego kaldrma. Obično kolje tera najbolje u sredini pletera, a manje u krilima pošto je tamo uzdignuto nad vlažnim horizontom. Stoga treba povećati podzemnu dužinu kolja u krilima, jer je najvažnije da kolje raste što bolje baš sa strana pletera. Pruće se teže prima od kolja i zahteva više vlage. To je prirodno s obzirom na to, da je njegov deo, koji se nalazi u nasipu, nesrazmerno manji. Ipak u ovom pogledu najvažnije je da se u prvom redu primi kolje, koje sastavlja ošnov pletera i osnov ovakvog pošumljavanja. Ako se kolje dobro primilo, a pruće nije ili ako je pruće ošvećeno, uvek postoji mogućnost isplesti novo pruće oko već proraslih kolaca. Na dobro izrađenim pleterima vrba raste vrlo brzo. U bujicama »Vrbanov Dô« i »Bela Dolina« u srezu preševskom srednji godišnji prirast dostigao je do 3 mt., u bujici »Sedrenik« sreza sarajevskog prirast je iznio 2,30 mt. i to za prvu godinu, a prva godina obično osigurava i dalji uspeh, pošto stvara aparat i sistem žilja. Upotreba suvih, mrtvih pletera nikada nije preporučljiva već stoga, što uz isti trošak oni veoma brzo istrunu ii raspadnu se. Stoga se prime- r.juju u izuzetnim prilikama: kada treba na brzu ruku zaustaviti kakvo odronjavanje, pa i to privremeno. Kao što se vidi, glavna osnova primene živih objekata, to su povoljni uslovi vlažnosti na dnu korita, a donekle i na čunu nanosa stoga, što svaka bujica predstavlja žleb, po kojem otiče sva voda sa sliva. Vrba je hidrofil, ali nije nikakva vodena biljka, te uvek ima dovoljno vlage za svoj opstanak na dnu korita. Naravno treba uzeti u obzir mogućnost pada vlažnog horizonta u toku sušnih perioda i stoga uzimati što veći podzemni deo kolaca bilo u pleterima, a naročito na čunu nanosa. Pošto kambium vrbe stvara žile kroz koru i to odmah na ćelom podzemnom delu kolja ili reznice, privremeno presušivanje samo gornjeg sloja ili žila u ovom sloju neće povlačiti za sobom propast sadnice. Nije 558 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 25 <-- 25 --> PDF |
u tom pogledu naročito opasna ni prva godina, pošto baš prve godine u koritu zadržavaju vlagu i pre popunjavanja pregrade, stvarajući jezera. U toku vremena, koje je potrebno za stvaranje definitivne linije ravnoteže istovremeno se počinje i stvaranje kalusa i obrašćivanje donjeg preseka, što daje mogućnost mladom drvetu, da iskoristi dublje slojeve bogate vlagom. Što se tiče pruća, koje po svom položaju može razviti žile u nanosu, ono će se primiti tek ako se pregrada bude popunila; u protivnom pruće ostaje u suvom nasipu, te se ne može primiti. U ostalom potpuno je dovoljno da se primi donji deo pletera, što se obično uvek dešava, jer svaka pregrada za jednu sezonu mora zadržati bar nekoliko decimetara nanosa. Radi pojačanja i potpunog osiguranja sistema od pletera uvek je poželjno i potrebno preseći taj sistem solidnim pregradama od kamena sa manjom visinom. Ove pregrade trebalo bi podići na odstojanju od 50 do 150 metara prema padu i vrsti geološke formacije. Time će se sav sistem pletera podeliti na nekoliko zasebnih poteza, te u slučaju kakvog kvara on će biti lokalizovan. Prve dve godine bezuslovno je potreban stalan i pažljiv nadzor nad objektima od pletera. Veoma je lako zapušiti i nabiti zemljom manju šupljinu ili prodor, koji je napravila voda oko pletera u samom početku obrazovanja. Ako se to ne učini na vreme, sledeći nadolazak vode naglo proširi i poveća tu šupljinu, tako da posledice mogu biti katastrofalne za objekat. U red živih objekata spadaju i takozvane garnisaže. One nemaju korisne visine, već samo fiksiraju postojeće dno i štite ga od daljeg snižavanja i izlokavanja. I garnisaže tek tada imaju smisla, kada su izrađene od živog pruća, koje će prorasti. Garnisaže se primenjuju u koritima sa većim padom i sa trouglastim poprečnim profilom odnosno, gde je dno uzano i gde bi poprečni objekti bili suviše natrpani. Qarnisaza je vrsta fašine, koja se ukopava u dno bujice i pričvrsti za dno koljem zabijenim sa obe strane garnisaže. I u ovom slučaju pruće u garnisaži mora biti što više priljubljeno i sabijeno, u protivnom možemo dobiti jednu vrstu cevi, koja može čak i povećati brzinu vode i time izazvati podlokavanje. Nikakvo se ne srne polagati garnisaža u većoj dužini, već preko svakih 30—50 metara treba preseći postavljanjem živog pletera odnosno pregrade, koja osigurava garnisažu od uzdužnog pomeranja i smanjuje na određenim mestima brzinu vode. Garnisaže mogu se primenjivati pri manjim slivovima odnosno pri količinama^ maksimalne vode, koje ne premašuju 10 kub. met./s. Treba još nešto reći i o ćoškastim ili špičastim pregradama od živog pletera, koje u principu donekle igraju ulogu garnisaže, ali na širokom dnu korita, barem od 5 mt pa na više, t. j . obično na donjem delu bujice ispred čuna nanosa. One u planu predstavljaju jedan kut od oko 40°, uperen nizvodno, imaju malu korisnu visinu (oko 30—40 cm u samom šilju). Visina se postepeno povećava prema krajevima. Krajevi (krila) ukopavaju se u nagibe. Potslaplja ne trebaju, ali se moraju projektovati u strogom sistemu. Nanos, koji zadržavaju ovakve pregrage, taloži se po paraboličfiorn preseku, te se voda ne´koncentriše na jednom mestu, već se razliva po povećanom perimetru pletera. Upotrebljavaju se naročito u bujicama sa sitnim materijalom, te gde je pruće blizu i nije skupo. Brzo JDzf |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 26 <-- 26 --> PDF |
pošumljavaju široko dno, fiksiraju ga i obrazuju prilično velike deponije materijala. Njihova konstrukcija zadovoljava: postizavanju minimuma pritiska materijala na uzdužni metar objekta, minimumu debljine sloja vode u proticajnom otvoru, maksimumu zadržanog materijala na uzdužni metar i brzom obrazovanju nožica fundamenta za strme nagibe putem stvaranja paraboličnog profila poprečnog preseka. Inače, sem ukidanja potslaplja, način izrade pletera isti je kao i za obične pregrade od živog pletera (SI. 5). Kod nas su primenjene jedino u bujici »Vrbanov Dô« u srezu preševskom. V. Kako nemamo dovoljno sredstava za uređenje bujica, potrebno je što više (gdegod je moguće) primenjivati žive objekte. Potrebno bi bilo osnovati jednu oglednu bujicu za detaljno proučavanje primene živih objekata, naročito u vardarskoj banovini, koja ima najviše uslova za tu primenu. Da je ovaj sistem zaista mnogo ekonomičan, možemo se uveriti iz proračuna. Ako jedna pregrada od kamena u cementnom malteru sa korisnom visinom od 2,40 mt i pri određenoj širini stoji 15000 dinara, za istu korisnu visinu potrebno je 4 pletera iste širine, a visine od 60 cm. Takvi pleteri dobro izrađeni stoje po 400 din. ili svega 1600 dinara, a osiguravaju istu dužinu aktivnog korita. Pregledajmo ovaj slučaj sa svih strana. Razume se, da jedan veći objekat zadrži mnogo više materijala nego nekoliko manjih sa istom sumarnom visinom i podigne dno na veću visinu. Šta se postiže podizanjem dna? U prvom redu deponovanje materijala u većoj količini. Ali bilo bi nelogično stvarati veće deponije materijala, a istovremeno ostavljati izvore obrazovanja tog materijala., odnosno neregulisane aktivne delove korita. Regulacija bujice je potpuna tek kada su ugašeni svi vulkani materijala. Delimična regulacija aktivnog poteza ima opravdanja tek tada, kada je ona silom prilika privremena i nastavlja se u dogledno vreme. Ovo pitanje nije sporno, pa ma kakvi objekti budu primenjeni. Ako su to kamene pregrade, one se moraju projektovati na potrebnim mestirna aktivnog korita, koje se time stabilizira. Kada se na istoj dužini izrade objekti sa manjom visinom u potrebnom broju, rezultati fiksiranja dna isti su: erozija je zaustavljena. Razlika između većih i manjih objekata sa istom korisnom visinom jeste u tome. što se dalji materijal obrazuje ne od raspadanja ili izlokavanja dna, već od rušenja nagiba, koji padaju u toliko više, u koliko pada dno. Kada je dno zafiksirano, rušenje nagiba se nastavlja, ali sada već ima svoje vremenske i! dimenzijske granice. Naime, nagib će se rušiti sve dok ne primi prirodni ugao rušenja. Pri tome se mora obrušiti i deo obale u izvesnoj širini. Što je više podignuto dno, to je manje intenzivan proces oburvavanja i to će se brže svršiti. Inače, posle stabilizacije dna materijal dolazi isključivo od rušenja nagiba pri procesu obrazovanja prirodnog ugla rušenja: to je ostatak materijala. I ako on još jedan poslednji put prođe kroz bujicu u relativno manjoj količini, kao što je prolazio pre toga hiljade puta, od toga neće biti štete. To je poslednji trzaj ukroćene životinje (SI. .). Dakle razlika je u tome, koju širinu obale treba spasti. Ako su u blizini zgrade, naselja, skupoceni objekti, potrebno je što više podignuti dno i time zaustaviti rušenje obale. Ali obično takvih delova bujice je malo i desetak metara obale, koja se sastoji od ispranog sterilnog zemljišta, ne igra velike uloge. Prema tome svuda, gdje je moguće, treba 560 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 27 <-- 27 --> PDF |
ŠEMA OSICURANJA OBALA PUTEM PODIZANJA PREGRADA RAZLIČITIH VISINA SI. 11. Iz nacrta se vidi, da samo velika pregrada H može osigurati od pada zgradu na obali. Ipak i u ovom slučaju pregradu treba podignuti nizvodno u blizini zgrade, pošto će se korito uzvodno od pregrade postepeno proširavati sve do sledeće pregrade. Velika pregrada zadržava mnogo više materijala nego nekoliko manjih sa istom sumarnom visinom što se vidi iz uzdužnog profila, ali i kubatura jedne velike pregrade mnogo je veća od sume kubatura manjih pregrada, što se od prilike vidi na planu. Stoga bi u principu trebala podizati pregrade tako zvane bonitalne visine, pri kojoj je odnos kubature pregrade prema kubaturi zadržanog materijala najpovoljniji. i |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 28 <-- 28 --> PDF |
zamenjivati kamene i druge skupe objekte objektima od živog pletera i ne samo to, već i delove izvesnih objekata, kao što su napr. zidovi kanala, potslaplja. Ne treba zaboraviti, da želja za izvođenjem što jevtinijih kamenih objekata dovodi do toga, da ovi objekti postaju pomični i odlaze. Ako se sruši kamena pregrada, šteta se izražava u desetcima hiljada dinara; ako se sruši pleter, šteta je u stotinama; pleter se može i popraviti, a kamena pregrada skoro nikako, već je potrebno ponovo zidati. To ipak ne znači, da se bez kamenih betonskih i dr. objekata može da prođe, ali njihova se izrada mora ograničiti na mesta, gde je to zaista potrebno i neophodno i gde se oni ne mogu zameniti. Prilikom pitanja ekonomisanja pri uređenju bujica treba spomenuti jedan način, koji dozvoljava ekonomisanje, a bez ikakvog uštrba za solidnost radova. To je sistem koncentracije vode tamo, gdje je bujica razgranata i sastoji se od više aktivnih ogranaka. Nasipčićima manje visine, u koliko to dozvoljava konfiguracija terena, zaštićuje se glava bujice od celokupne vode, koja dolazi sa sliva i odvodi se u drugo korito. Pad ovih nasipa ne srne biti velik: prema stanju terena oko 0,005. Napadnutu uzvodnu stranu takvih nasipa dovoljno je osigurati busenjem, jaruge, koje se nađu na putu ovog nasipa, treba osigurati već soliđnijim nasipom. Priložena šema jasno pokazuje sam princip (SI. 12). U zaštićeno korito više ne dolazi voda, već samo kišnica sa nagiba, koji predstavljaju \eoma neznatnu površinu. Procesi erozije i korozije odmah prestaju i bujica se ugasi sama po sebi. Nikakvih objekata ovde ne treba, već treba pošumiti dno eventualno i nagibe. Ogranak, u koji je sprovedena voda, treba već regulisati objektima u sistemu. Količina objekata ne zavisi od količine vode, već od pada dna. Količina vode zahteva samo veće dimenzionisanje objekata. Pretpostavimo, da imamo dva ogranka sa istom dužinom i istim padom, iste geološke formacije. Površina sliva svakog ogranka iznosi 2 kv. km. U svakom ogranku trebalo bi postaviti po 20 kamenih pregrada, svega 40. Odvođenjem vode jednog ogranka pretvaramo površinu sliva drugog u 4 kv. km., čime se dobija dupla količina maksimalne vode (u stvari neće biti dupla, pošto pri većem slivu koeficijent oticanja je manji). Kakve izmene mora pretrpeti u svojoj konstrukciji pregrada sa istom korisnom visinom, a koja je bila projektovana s obzirom na sliv od 2 kv. km. Pretpostavljajući, da u prvom slučaju debljina sloja vode nad krunom iznosi 0,5 mt., a u drugom (primajući u obzir povećanje doticajne brzine) 0,8 mt., iz formule: .=. (—0,183+ y 0,22(1,6+-^-) + 0.001 I, nalazimo, da pri H = 2,0 mt. debljina krune pregrade pri p == 0,5 iznosi 0,99 mt., a pri p = 0,8 mt. da iznosi 1,08 mt., što sa neznatnim povećanjem kubature krila predstavlja razliku u kubaturi objekta svega oko 10%. To bi značilo, da je u mesto 40 objekata potrebno podići 20, a njihova će kubatura iznositi onoliko, koliko iznosi kubatura 22 prvobitnih pregrada. Razume se, da ovaj vrlo jednostavni primer pokazuje samo opšti princip. U pojedinim slučajevima ušteda na kubaturi i broju objekata može biti mnogo veća, napr. kada ima mogućnost odvođenja vode od 2 ili više ogranaka. 562 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 29 <-- 29 --> PDF |
IDEHINH 5.. riQNQ REGULHCIJE DDVDSENJfl VDDE BUJICH POSREDSTVOM 5H 5L1VH U JEDHN DERHNH1 SI. ]2. Iz ovog se primera vidi, kakva se ušteda može postići u količini objekata; naime ovde mogu biti ukinuta 42 objekta. Od konfiguracije reljefa terena zavisi, na kojem odstojanju od glava bujica može se trasirati nasip odvodač. Idealno je rešenje, kada napis prolazi sasma blizu glave, tako da ne ostavlja znatnu površinu sliva, što je ovde slučaj sa ograncima br. 3, 4, 5, 6. Kako je to nemoguće učiniti sa ograncima br. 2 i 7, u ovima bi trebalo podići po jednu pregradu za zaustavljanje onih malih količina materijala, koji se može obrazovati od površine sliva između glave bujice i odvođača. Najpovoljniji rezultati u pogledu obuhvatanja većih površina sliva postižu se sa najmanjim padom odvođača. |
| ŠUMARSKI LIST 11/1938 str. 30 <-- 30 --> PDF |
Sve navedeno pokazuje put za racionalno tehničko ekonomisanje kod radova. Razumnim projektovanjem i iskorišćavanjem svih prirodnih prilika postiže se ušteda bez štete za kvalitet izrade. Samo na kvalitetu izrade objekata ne srne se ni u kojem slučaju štedeti, pošto takva štednja obično povlači najveću štetu i rušenje objekata. Postoji projekat reorganizacije službe za uređenje bujica, naime uspostavljanje Direkcije voda, koja bi obuhvatala hidrotehničko odelenje Ministarstva građevina i uređenje bujica. Izgleda, da ovaj projekat ima isti broj i pristalica i protivnika. Svakako je ovo pitanje u mnogom pogledu pitanje personalne prirode. Neki misle, da će šumarski inženjeri biti zapostavljeni u budućoj Direkciji voda. Dosadanja praksa u bivšoj Direkciji voda to ni najmanje nije pokazala. Faktično pak stanje bujičara sada, u resoru šuma, za njih nije povoljno. Silom stvorene situacije njima je zatvoren put za normalno napredovanje.. Inženjer, koji stalno radi na bujicama, neće biti postavljen za šefa šumarskog otseka (do sada nije bio ni jedan takav slučaj), već mora večito biti u podređenom stanju, stoga što »ne zna praktički« druge grane šumarstva. Istovremeno šefu šumarskog otseka ništa ne smeta praktičko nepoznavanje uređenja bujica, u kojem on silom svog položaja igra odlučujuću ulogu tehničke vlasti. Sem toga iz navedenih razloga bujičaru je zatvoren put za upravu državnih šuma. Stoga nije ni čudo, da baš spremniji i ambicijozniji inženjeri, videći ovakvo nenormalno stanje neće da idu na bujice ili odlaze iz bujica, »dok nije kasno«, a na svoju službu u bujicama smatraju kao na nešto prelazno, privremeno, toliko da se iskoristi »teren«. Prirodno je, da u ovom slučaju ne može postojati kakvo ozbiljno interesovanje za struku i njene probleme. Stoga nije važno, gde se nalazi služba za uređenje bujica, već je važno, da je dobro organizovana, jer samo u dobroj organizaciji leži osnov uspeha. Ništa ne stoji na putu, da nadležni faktori u resoru šuma obrate potrebnu pažnju i uklone jednu tešku manu sadanje organizacije i time obezbede mogućnost normalnog razvoja i normalnog rada. Résumé. L´ auteur expose ses vues sur le probleme de la correction des torrents chez nous dans ce temps d´apres la guerre ou les crédits budgétaires, destinés a ce but, sont réduits au minimum. Il montre un procédé de clayonnage vert d´ osier, n´ ayant — naturellement — qu´ un caractere tout a fait provisoire. 564 |